С а д р ж а ј:
Миладин Шеварлић - Феноменологија деструкције
Четири драме Стојана Срдића
Стојан Срдић - Ћопави људи
Драма Ћопави људи је поетски интониран текст, који попут слободног стиха тече, меандрира и прелива се у сценске слике, импресивног симболичког набоја. Песничка имагинација се визуализује у сценским призорима и тако се претвара у аутентичан позоришни израз. Ако бисмо били приморани да једном реченицом дефинишемо жанр ове Срдићеве драме, рекли бисмо да је то драмска кореографска поема, која говори језиком сценских симбола.
Ћопави људи представљају ефектну параболу о темељима наше колективне судбине, параболу која се може, подједнако добро, читати на два нивоа, актуелном и универзалном. Та два нивоа се, дакако, преплићу, допуњују и расплићу, да би се опет стопили у један судбински глас. „Ћопави људи“, та Срдићева осакаћена популација, чија егзистенција представља лутање и „гордо посртање“ у сусрет циљу, који увек измиче како му се они приближавају, у сусрет обећаној земљи, која се увек налази одмах иза следеће препреке, нису симбол изоловане, хендикепиране мањине, како је, понета модом или лицемерном политиком империјалне „заштите мањина“, формулисала својевремено једна тумачица Срдићевог дела; напротив „ћопави“, осакаћени људи, то смо сви ми, а мањина су невидљиви господари живота и смрти, који су нас по старом рецепту прво осакатили, како би могли темељно да нас „негују“.
>>> види предговор
Стојан Срдић - Анђео с веранде
Анђео с веранде представља одмерену, без отужне патетике испричану савремену причу о безнађу, јаду и чемеру што извитоперују људске карактере и нарави. Али, на подлози те приче о промашеним, несрећним људима из нашег суседства израста, као контрапункт, дискретни лик Избеглице, чију простосрдачност гадости и зло живота нису успели да запрљају. Било би лепо када би читалац ове драме могао озбиљно да схвати колико овде описане околности чине "mutatis mutandis" координатни систем и његовог живота. И уколико писац мање експлицитно сугерише такав закључак, утолико се сугестивније он сам намеће. Градећи наоко бизарну фабулу, где сусетке из дворишта чекају, у гротескном бдењу, да њихов на смрт болесни сусед издахне, како би могле да се потуку око његовог стана, Срдић, прецизним, оштрим потезима сенчи слику дубоко уздрмане Србије деведесетих година прошлог века, што, узгред буди речено, никако не умањује актуелност датог призора.
>>> види предговор
Стојан Срдић - Салон
На почетку драме, у породичном салону, чекају се посмртни остаци генерала, супруга, оца и деде. У тај инспиративни оквир смештени су, колико типични, толико „померени“ ликови, са преплетом сложених односа, условљених ситуацијом и рефлексом прошлих збивања, као и психолошким нијансама прецизно диференцираних карактера. И тако добијамо грађанску, породичну драму, исписану опорим, ироничним рукописом, која еволуира до пародије, до испражњених, деформисаних ритуала, до деградације породичних односа. Рекло би се, закономерна силазна линија од покојног Генерала до ретардираног унука, Слобе; међутим, и сам појам деградације се доводи у питање, будући да се и почетни стадијум процеса релативизује. „Деградација“ је, дакле, само у огољавању историје свеопштег привида, историје коју генерише проклета матрица историје током које се само смењују различито костимиране генерације.
>>> види предговор
Стојан Срдић - Гето
И последња драма ове Срдићеве збирке, под насловом Гето, представља причу о изврнутој рукавици живота. Амбијент и радња драме су реалистични са елементима натурализма, али суштина је дубоко симболичка; управо, реч је о глобалној метафори, која релативизује тзв. лице и тзв. наличје живота, добро и зло, лепо и ружно, хумано и нечовечно. Посред општег цинизма и притворности нашег живота, лице и наличје стварности мењају места, па Срдићеви јунаци спас од својих „часних, грађанских егзистенција“ налазе у силаску у подземље великог града, у јазбине потукача, просјака и скупљача „секундарних сировина“, где ђубретом спирају прљавштину „нормалног“ живота, од којег су, згађени, побегли, како би ослобођени лажи и опачина што царују „горе“, на површини, нашли оно што називају„правим животом“. Спас од стварности налазе, дакле у подземљу живота.
>>> види предговор
- - о о О о о - -
Едиција Савремена српска драма
КЊИГА 52
Издавачи:
УДРУЖЕЊЕ ДРАМСКИХ ПИСАЦА СРБИЈЕ
11000 Београд, Господар Јевремова 19
МУЗЕЈ ПОЗОРИШНЕ УМЕТНОСТИ СРБИЈЕ
11000 Београд, Господар Јевремова 19
ПОЗОРИШТЕ “МОДЕРНА ГАРАЖА”, Мајке Јевросиме 30
www.drama.rg.rs
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
За издаваче:
Миладин Шеварлић
Момчило Ковачевић
Богдан Петковић
Одговорни уредник
Миладин Шеварлић
Главни уредник
Снежана Кутрички
Редакција:
др Бошко Сувајџић
Радомир Путник
Александар Ђаја
Стојан Срдић
Иван Панић
Коректура
Редакције
Ликовно и техничко решење
Ново Чогурић
Припрема за штампу
Светозар Станкић
ISBN 978–86–85501–44–9
Штампа и повез:
“ГРАФОРЕКЛАМ”, Параћин
Штампање завршено новембра 2014.
Тираж: 300 примерака
