На 43. конкурсу конкурсу за оригиналну драму Удружења драмских писаца Србије победио је текст ауторке из Сремске Митровице, доктора драмске теорије Милице Константиновић. * По речима жирија: „Ђука: Драма о Ђуки Мандић у 66 слика“ својом истраженошћу, импликацијама, нијансама и крајњом поуком и поруком представља једну од најпотреснијих драма у историји конкурса. * Удружење је конкурисало код Министарства културе Србије да се обнови финансирање такмичења

На 43. конкурс „Бранислав Нушић" за оригинални драмски текст Удружења драмских писаца Србије — један од кључних догађаја српске драматургије већ деценијама — примљено је тридесет четири драме, што је око двоструко више претходног такмичења, када их је било осамнаест. Ово указује да српска драматургија доживљава опоравак након масовног социјалног и психолошког реза изазваног пандемијом короне и глобалном културом изолације.

Жири у саставу дипл. драматург Владимир Ђурић, доктор филологије и историчар позоришта и драме Јелена Перић и дипл. драматург Зоран Стефановић (председник Удружења драмских писаца Србије и жирија) након разматрања драма закључио је да је уметнички ниво неких пристиглих текстова у просеку нижи од очекиваног традиционалног нивоа ове манифестације или је непогодан за овај конкурс упркос квалитетима. Један део драма су аматерске или дилетантске, неке су минијатуре примереније медијуму радија, а неке су адаптације већ полудраматизованих оригинала.

На другој страни, немали део драма се издваја квалитетом и амбициозношћу, и оне су често изнад просека текуће српске драмске продукције или бар тај квалитет обећавају у следећим верзијама текста.

У оваквој конкуренцији издвојила се још у првом кругу жирирања драма „Ђука: Драма о Ђуки Мандић у 66 слика“ (под шифром „Кестен“), о којој жири даје следеће мишљење:

Тема победничке драме 43. конкурса „Бранислав Нушић“, под насловом „Ђука: Драма о Ђуки Мандић у 66 слика“ јесте како српска породица у западном делу нашег народа, у касном 19. веку, третира своје црне овце, сумануте, нераднике и „ориђинале“, а идеја текста је да и највећи процеси човечанства зависи од тога да ли бескорисна људска јединка има самисао, саосећање и љубав бар још једног људског бића.

Иако је рађена суспрегнуто, драма је тек наизглед скромна и смерна, и само као поетичком варком се служи уобичајеним наративним регистром породичне мелодраме и разголићавањем психологије тзв. малог човека.

Драма „Ђука“, својом документарном истраженошћу, социјално-историјским и цивилизацијским импликацијама, филозофским нијансама и крајњом поуком и поруком представља једну од најпотреснијих драма у историји од скоро пола столећа конкурса „Бранислав Нушић“. Она се својом достојанственом мудрошћу издваја и у савременој српској драматургији која у свим својим облицима — од сцене до сваковрсног екрана — неретко болује од површности, идејно-тематске цензуре и поремећаја свих вредности.

У посебности историјског тренутка човечанства, где наспрам јединке стоје обезљуђени системи климатских промена, аутоматизације, вештачке а ускоро и нељудске интелигенције, али и психопатолошког милитатног става центара банкарске моћи, драма „Ђука“ враћа наше размишљање на камен који смо лично одбацили, а који је понекад камен од угла, и подсећа нас на оног који је мера свих ствари — сутрашњег Човека у данашњем малом и палом бићу.

Увидом у копију текста утврђено је да је лауреат проф. др Милица Константиновић из  Сремске Митровице, рођена 1982, драматичарка, сценаристкиња и теоретичарка уметности и медија.

Ову драму ће Удружење драмских писаца Србије настојати да објави у штампаном издању у едицији Савремена српска драма и препоручи за продукцију позоришним и филмским продукцијама. Удружење ће настојати да препоручи јавности и друге драме из ужег круга жирирања, попут драме посвећене демонским раскршћима националног идентитета и биолошке егзистенције народа, као што је то „Прота Матија“ (шифра „Грунтос Ломни“), занимљиву анализу друштвене патологије из времена Ержебет Батори у драми „Господари“ (шифра „Интермецо“) или развијена визија међуратне америчко-европске високе културе у драми „Оно што долази однекуд другде“ (шифра „Надреализам“), која је драгоцен прилог овој теми, али и недовољно растумаченој Милени Павловић Барили.

Удружење је конкурисало код Министарства културе Србије да се обнови финансирање конкурса за оригиналну драму „Бранислав Нушић“, као једне од две главне манифестације за развој српске драматургије.

Милица Константиновић, биографија

Извор: Удружење драмских писаца Србије,
Слободна лиценца за текст биографије и фотографију, Creative Commons 4.0

Милица Константиновић (Сремска Митровица 1. фебруар 1982) је српска драматичарка, сценаристкиња и теоретичарка уметности и медија. Доктор је наука, професор драмских уметности.

Дипломирала је на одсеку за Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, 2005. године.

Још током студија њене драме су запажене као поетске, постмодерене и генерацијски атипичне, те су као такве штампане у позоришним часописима Театрон (драма „Гриш и по“) и Сцена („Четири Аса“), а Јован Ћирилов јој је указао част позвавши је да учествује на Битефу 2004 у својству најмлађег члана жирија.

Стасавајући као писац — остварила се као ауторка позоришних представа рађених како по њеним ауторским драмама, тако и по њеним драматизацијама. Ту су „Медуза: духови Силвије Плат“, кор: Милош Софреновић, ИНК Пула; „Само три ноћи“, реж: Марко Јовичић, Позориште Славија; „Сокин и Босина“, реж: Југ Радивојевић, Звездара театар; „Магареће године“, реж: Марко Манојловић, Позориште Бошко Буха; „И коње убијају, зар не“, режија: Борис Тодоровић, Позориште Мадленианум; „Хиперболични параболоид“, режија: Борис Тодоровић, Краљевачко позориште.

Ауторка је радио драме „Утопљене душе“ о последњем дану Владислава Петковића Диса, затим радио драме „Веза“ и дечје „Нарогушени љути змај“, емитованих на Радио Београду.

Као сценаристкиња, радила је на телевизијским серијама „Авионџије“ и „Дуг мору“, продукцијских кућа Хајп и Монтеројал пикчрс.

Ауторка је и неколико сценарија за филмове који се налазе у продукцији: „Хајдук у Београду“, „Само три на каучу“, „Уличарка“...

Докторирала је на Факултету за Интердисциплинарне студије Универзитета Уметности у Београду, на одсеку за Теорију уметности и медија 2010. године са тезом „Историја, нација, Холивуд: филмски мјузикл“. У оквиру теоријског рада објавила је велики број научних текстова о историји и теорији жанра, мјузикла, позоришта и филма, као и две књиге: „Мјузикл и теорија рода“ , АУНС, Нови Сад 2015. и „Инфант, још један поглед на српску позоришну авангарду“, КЦНС 2017. Са колегом, кореографом Милошем Софреновићем била је селектор ИНФАНТ фестивала у Новом Саду (2013 — 2014).

Радила је као доцент, а затим и као ванредни професор историје позоришта и филма на Слобомир П Универзитету, а потом и на Универзитету Синергија и својим десетогодишњим радом са студентима утицала на свест генерација глумаца и редитеља.

Добитница је награде Бранислав Нушић за комад „Ђука — драма о Ђуки Мандић у 66 слика“, награде аустријског Пен клуба за комад „Хиперболични параболоид“.

Кратки филм „Едина“ рађен по њеном сценарију освојио је награду за уметнички утисак на фестивалу у Кракову, а представа „Тунел“ рађена по њеној монодрами, освојила је награду за Храброст младог глумца на омладинском фестивалу у Мостару.

У Сремској Митровици, испред Невладине Организације „Жиг“ покренула је драмски студио „Чаробна лампа“, драмске радионице за децу и омладину.

Разведена је и има сина. •

_____________________________

Милица Константиновић

За човечанско поверење и моралну упорност, макар неприхваћени

Говор добитнице награде за најбољу драму „Бранислав Нушић“, на помену Браниславу Нушићу

Част ми је да стојим овде пред вама, колегама и пријатељима, уметницима, научницима и, како је истакао господин Зоран Стефановић, припадницима истинске елите Србије. Повод је готово нестваран. Круна моје каријере, велико признање, ако не и највеће у земљи и, за мене, прст судбине и специфична поетска правда. Најпре, драматургија којој служим увек је одударала од трендовске и генерацијске. То је често навођено и као разлог приликом непостављања мојих драма у позоришту. Служим се постмодерним техникама и комбинујем традиционалне матрице, историјске чињенице, цитате и омаже у искреном и директном обраћању читаоцу и гледаоцу који зна и уме да препозна све знакове у тексту. Својим уметничким деловањем, трудим се да наставим традицију српско–цинцарског пера, те пореклом Цинцарка — осећам посебну духовну, професионалну и културно/традиционалну везу са заоставштином утопљеног народа — крвотоком Балкана и господином Нуша, на чијем гробу говорим. Моја породица је двадесет и седам генерација у Срему и никада није поседовала земљу — само занат у рукама, те је неописив осећај поноса и присуства духова предака када занат донесе и признање.

Поетска правда је термин везан за фантастични имагинаријум у коме добро увек бива награђено, а зло увек кажњено, ако не за живота, онда на ономе свету. Поетска правда у Србији двадесет и првог века дешава се жени која је писала драму о историјски скрајнутој — такође жени — Теслиној мајци — и о чињеници да ни један велики изум, ни једна велика ствар, ни један велики човек не могу постојати без подршке, разумевања и саосећања бар још једног људског бића. Драма о доприносу и положају традиционално и родно одане припаднице српске историје, чији је један чин непокорности несагледиво много допринео техничко-технолошкој револуцији и креирању новог доба — препозната је као нешто вредно у српској драматургији. Писана кроз директно обраћање, „Ђукина драма“ послужила је и мени — ауторки да се директно обратим културној јавности Србије и поставим питање о вредности и положају сваке људске једнике, о индивидуалности, о „цени“ и квалитетима сопственог мишљења, о припадности у околностима „другачијег гледања“ и о вери у друго људско биће. У ери екстремног конзумеризма, смањене емоционалности — у ери у којој се болни стимулуси на све начине избегавају, док се гомилањем оних пријатних долази до отупелости на жеље и позитивне сензације и до смањеног капацитета за љубав и осећања — а она јесу одраз вредносних ставова — поставила сам питање човечанског поверења и емоционалне и моралне упорности. Да ли се можемо одупрети силама призводне машинерије — силама роботизације и технократије? Да ли можемо одржати веру у човека — иако машине теже ка револуционарној и фантастичној спознаји Бога, религије, размишљања и учења на сопственим грешкама. Можемо ли у таквим околностима одржати поглед усмерен на човека и Богочовека? Можемо ли се одупрети етикети, привидности и опасне лажности готово свих институција? Можемо ли устати против комфора и макар живели неприхваћени — стати иза оних које видимо, које познајемо и које препознајемо. У ери глобализације и њеног нужног поистовећења — можемо ли се повезати са духовима предака и живети кроз културне спецификуме? Можемо ли вратити вредност емоцијама — издижући их опет изнад стимулуса и сензација, враћајући им њихово сазнајно достојанство. Можемо ли опет волети Бога, друго људско биће, комшију, земљу и народ? Делује нестварно и фиктивно — али за мене, Нушићева награда је доказ да можемо. Добила сам је у изузетно тешком периоду живота — када се све моје вредности преламају и преиспитују — и као прст судбине — она ме уземљује и учвршћује у мојим тежњама, размишљањима и настојањима. Некада — и раширена једра чекају ветар — а у том чекању лежи и снага читавог пута.

Хвала Вам!

Милица Константиновић
добитница 43. Нушићеве награде, 19. јануар 2024. године.