Миладин Шеварлић
Неиспричана прича
Године 1976. године основано је Удружење драмских писаца Србије. Желели смо да наставимо традицију међуратног Нушићевог Удружења југословенских драмских аутора (УЈДА), стилизовани Нушићев лик узели смо за свој заштитни знак, а 1980. установили смо конкурс за најбољи драмски текст, са наградом “Бранислав Нушић”, коју смо свечано уручивали после парастоса, што смо га нашем патрону давали о Богојављењу, датуму његове смрти.
Од оснивања до данас, кад ово пишем (2021), често смо били у сукобу са културном политиком ове земље, која се вуче од једне обмане, до оне следеће. Опстали смо, ипак, са својим прегнућима, која ће трајно остати у трезору српске културне баштине, захваљујући ентузијазму, преданости и вери својих чланова, међу којима су били људи од највећег значаја за српску културу, попут једног Борислава Пекића, Драгослава Михајловића, Борислава Михајловића-Михиза, Велимира Лукића, Ђорђа Лебовића и многих других. Неке смо испратили у заслужену вечност, неки смо још ту, да прихватимо млађе, који ће моћи достојно да преузму штафету и понесу је даље.
На иницијативу тадашњег председника Миодрага Ђукића, покренули смо капитални пројекат, едицију “Савремена српска драма”, где се, за сада, у 60 свезака, са око 4-5 драмских текстова у свакој, може стећи увид у српско драмско стваралаштво, почев од времена уочи Другог светског рата до данас.
Године 2002. покренут је и часопис “Драма” (чији је главни уредник, од почетка, моја маленкост, у чијој су радној соби, у недостатку другог простора, створена, до данас, 55 броја), где се, осим стручних, појављује и велики број текстова, који аналитички и критички сведоче о културном, политичком и духовном стању српског друштва и српске државе.
Имао сам тегобно задовољство да на челу Удружења будем у три маха: 1984, 1987. и од 2010. до данас.
Удружење драмских писаца Србије је велика прича, коју обимније не бих могао овде да испричам. Целовитији увид стављам на душу будућим археолозима националне културе.
Из мог угла, то је прича о борби на злехудој позорници српске културне трагедије и комедије са успонима и падовима, победама и поразима али са трајним осећањем да се борите упркос, а не у име легитимних друштвених токова; прича је то о друговању са саборцима, колегама и пријатељима, о истрајном, заједничком ангажману на бранику онога што зовемо самосвојственост, достојанство и слобода културе, као последњег бастиона у игри живота и смрти једног народа; прича је то и о Ђуки (Миодраг Ђукић, 1938–2010, драмски писац, председник Удружења, министар културе – кратко, из разумљивих разлога, директор Позоришног музеја, који је, за његово време, био и наш штаб, књижевно-политички клуб, својеврстан културни и дебатни центар), о Ђуки, стаменом и бурном ренесансном витезу на попришту друштвених и културних превирања, са којим сам, скоро пола века, друговао, прошао многе битке, и многе незаборавне тренутке између битака, и кога сам по сили судбине, морао да испратим са овога света... Прича је то, дакле, коју никада нећу моћи да испричам до краја.
