Валцер за Олгу“, најбоља драма 42. конкурса „Бранислав Нушић“ објављена у штампаном и дигиталном облику • У драми Зорана Стефановића последњи дани руске царске породице Романових 1918. објашњени су кроз личност најстарије царске кћери Олге, којој је дата могућност да утиче на алтернативне стазе историје Словена и човечанства након бољшевичке револуције * Објављене су и две награђене драме Милана Миловановића и дебитантска драма Милице Стојановић
Победничка драма 42. конкурса „Бранислав Нушић“ за оригинални драмски текст за 2021. — „Валцер за Олгу: Крвава бајка и народна забава“ Зорана Стефановића — сада је објављена у два облика у 59. тому едиције „Савремена српска драма“: као папирна и као електронска књига на сајту Удружења драмских писаца Србије (www.drama.org.rs).
Уз Стефановићеву драму и поговор „Апокалипса јуче, данас, сутра“ из пера проф. Бошка Сувајџића, у истом тому објављене су и две драме Милана Миловановића „Анестезија“ и „Бесмртник“ које су добиле награду „Бранислав Нушић“ за 2019. и 2020. годину. Занимљиво је да је Милан Миловановић и 2021. био у ужем избору за ову награду, коју је претходне две године заредом добио, чиме је скренута пажња драмске критике на овог писца рођеног у Новом Саду 1971. који, осим драма, пише поезију и прозу.
Обимни том едиције која излази већ четврт века, од 1998. године, закључује дебитантска драма „Добри мој“ Милице Стојановић, рођене у Нишу 1983. године. За ову драму Сувајџић каже: „Особље ресторана је особље живота. Реалистичка, на моменте натуралистичка драма, са сјајним смислом за карактеризацију ликова, открива нам младу ауторку чији драмски првенац обећава једну лепу уметничку каријеру. Слободни смо да прогнозирамо леп живот ове драме на позоришним сценама.“
Образложење жирија о „Валцеру за Олгу“
На конкурс је стигло 18 текстова, међу којима се шест бави историјским темама. Сви текстови су прочитани од стране жирија у саставу Бошко Сувајџић, председник, Стојан Срдић и Зоран Ђикић. Својим квалитетом се издвојила драма „Валцер за Олгу“. Након размене мишљења жири је једногласно одлучио да на конкурсу за 2021. годину најбољом прогласи драму „Валцер за Олгу“, а да драме „Нестајање“, „Saint-Ex, последњи лет“, и „Мистериозна барикада“ буду препоручене за реализацију у нашим позориштима и за објављивање у едицији Савремена српска драма.
О победничкој драми жири је дао следеће мишљење:
„Драма Валцер за Олгу је историјска драма о страдању царске породице Романових од стране бољшевика, представљена кроз трагичну причу најстарије ћерке Романових, принцезе Олге и њеног четрнаестогодишњег брата Алексеја. У овом тексту се види одлично познавање тог периода бољшевичке Русије, страдања Романових и комплетне међународне ситуације након избијања Октобарске револуције у Русији. Аутор је врсним занатским умећем испреплео последње дане царске породице са вештим 'Мишкиним доживљајима' од 21 игре кроз које се даје алегорична слика друштва у настајању и нестајању. У драматуршком смислу, 'Мишкини доживљаји' успоравају радњу драме, али су неизоставни део текста и без њих би драма изгубила у универзалном поетском значењу.
Текст драме, кроз суверено бављење последњим данима царске породице у Русији, упечатљиво преплићући суровост револуционара и уплив метафизичких сила, указује на универзалну трагику човековог бивства у суочавању са историјом, без обзира на његов положај, звање и удео у друштву. Отуда жири ову драму посматра као снажно антиратно штиво, велику причу с почетка претходног века која се приповеда са историјске дистанце од сто година, на почетку новог, по много чему застрашујућег века и миленијума на који драма такође реферише, својим мутним метафизичким наговештајима и тамним слутњама.“ (Саопштење Жирија УДПС 17. децембра 2021.)
Аутор о „Валцеру за Олгу“
Писац драме Зоран Стефановић каже: „Валцер за Олгу је писан два пута, испрва као мала камерна драма за четири глумца, са намером да буде изведена 2018. на месту убиства царске породице у Јекатеринбургу, на стоту годишњицу догађаја који је у крви породио 20. век. Али наша позоришна трупа није нашла довољну подршку у Београду и није стигла на време да постави премијеру, што ме је доста било погодило. Вратио сам се овом мотиву три године касније, и изнова га изградио, сада већ у правцу историјске монументалности, дужине античке трилогије причане маниром блиским тзв. лепој епохи у Западној Европи, или Сребрном веку руске културе. Иако има елемената фантастике, езотерије и пророчанстава, драма је рађена по историјским изворима из недавно отворених архива.“
О писцу
Зоран Стефановић рођен је у Лозници 1969. године. Драматичар је, сценариста, културни радник и истраживач. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду.
Праизведба његове драме Словенски Орфеј у Струмици у Македонији 1992. у режији Горана Тренчовског један је од почетака постјугословенског позоришта и драме у македонској и српској култури и одмах по премијери је увршћена у селекцију београдског Битефа 1992, као дело најмлађег драматичара и најмлађег редитеља у историји фестивала. Иако је Влада тек осамостаљене Македоније забранила извођење на Битефу због санкција Уједињених нација, текст је још годину дана био једина српска драма која је извођена у свету. „Словенски Орфеј“ је преведен македонски, енглески, руски и украјински, недавно је изашла књига у Малезији, а током године очекује се штампано издање на белоруском и мађарском.
Остали Стефановићеви радови су извођени, приказивани и превођени у десетак земаља Европе и Сједињеним Америчким Државама. Добио је четрдесетак домаћих и међународних признања за уметнички и културни рад, укључујући награде „Јосип Кулунџић“ и „Бранислав Нушић“ за најбоље драме, „Миодраг Ђукић“ за афирмацију драмског стваралаштва и допринос раду Удружења драмских писаца Србије, те номинацију за При Европа у Берлину за најбољу радио драму.
О његовим делима писали су Слободан Селенић, Владимир Стаменковић, Радомир Путник, Рашко В. Јовановић, Дубравка Кнежевић, Бошко Сувајџић, Илија Бакић, Петар Грујичић, Гојко Божовић, Душан Видаковић, Јелена Перић и други критичари и историчари.
