Миладин Шеварлић
Председник УДПС
Драге колеге, уважени гости,
Задовољство ми је да вас поздравим на почетку рада Годишње скупштине Удружења драмских писаца Србије и да вам пожелим добродошлицу.
Имам тужну привилегију да будем једини преживели, активни члан Удружења од његовог оснивања, давне 1976.године и у континуитету члан његовог Председништва, дакле, више од 40 година. То ми даје могућност да сагледам целину његовог рада, његову позицију у културном и друштвеном окружењу - једном речју, његову целокупну судбину.
Усуд културне политике и културне климе ове земље, која се вуче од једне обмане до оне следеће, усуд је и овог удружења.Тако смо се и ми довукли до још једне Годишње скупштине, делујући, не у име, већ упркос културној политици која се води у овој држави. Погрешно би било рећи да се она уопште не води. Не, она се води, али у значајној мери против или мимо националних интереса и оних садржаја што обезбеђују духовну конзистентност овога народа, који представља и основу његовог опстанка.
Опстанак овога народа стоји под великим знаком питања.Опстанак и просперитет не мере се према Коридору 10, а камо ли према наказним престоничким "фонтанама" или целогодишњем "но -
вогодишњем" осветљењу, по новим пешачким зонама и по крпље њу, пре времена пропалог, плочника Кнез Михаилове улице, нити
2.
по присуству страних "инвеститора" типа Јуре, где радници што раде за бедну платицу, носе пелене, јер им је у радно време забрањен одлазак у нужник.
Ова држава узима, уместо да даје, тачније, узима од сиротиње да би дала богатима. У Светом писму лепо пише: "Ко има, даће му се - а ко нема, узеће му се и оно што има." Ова држава опорезује чак и оборе и кокошињце, а својим хиперпримитивним демагозима и бирократским мафијашима и послушницима обезбеђује приходе који често увелико превазилазе и пола милиона месечно,мно-
го више него што ово Удружење добија за годину. Егзекутори ове државе избацују из станова непокретне бабе и самохране мајке с децом због дуга од десетак-петнаест хиљада, а затим продају те
станове упола цене и тале се између себе.
Притом се за културу одваја ситниш, да не кажем бакшиш,али се милионским цифрама финансирају антисрпски пројекти,какав је, напр, филм "Товар". То се зове однос према нацији и према њеној култури, где они који поништавају нацију, поништавају и сами себе. Ту,дакле, већ,ступа на сцену такозвани дух самопорицања.
"Дух самопорицања " (Мило Ломпар) може се видети на свим нивоима и у свим аспектима друштвеног живота. Најсвежији пример је сведочење Наташе Пејин из Српског културног центра у Паризу, са чијих је зидова 26. марта скинута изложба Историјског музеја Србије "Србија 1999 - 20 година после - Док су падале бомбе" , чији су аутори Биљана Вилимон и Владимир Величковић.
Изложба је скинута, по речима директора Лала Павловића,уочи планираног пријема, да официрима НАТО, који ће бити присутни, не би било непријатно. То значи, просто речено,пљунути себи у
3.
лице, док се мртви преврћу по својим гробовима.
Све то заједно, води путем деградације духа народа, па онда и до моралног посрнућа. Лепа парадигма моралне деградације друштва може се видети и у животу националне цркве, која би тре.
бало да буде водич путевима и странпутицама духовног и моралног живота народа.
Ево, дакле, те сликовите парадигме: претходни патријарх крпио је себи ципеле и возио се трамвајем са својим народом, а сад-
ашњи се вози лимузином од сто хиљада евра и адаптира себи луксузну резиденцију на Дедињу, у којој ће да станује и да се моли богу, само не знамо како се зове тај бог. Није ли,можда, Мамом или Златно Теле?
Вара се онај ко мисли да све ово нема везе са Удружењем драмских писаца Србије,и да није пристојно о томе говорити на његовој Годишњој скупштини. Напротив, то су праве теме за нас који покушавамо да се бавимо културом и уметношћу, јер све то заједно представља исечак слике нашега друштва, а та слика и ти исечци говоре, не само о нашој судбини, већ представљају и модел за нашу уметничку кичицу, ту лежи и наш људски усуд и теме за наше уметничке слике и парадигме. Значи - све је у реду, и ја нисам про-
машио тему.
Удружење драмских писаца Србије опстало је, са свим својим за српску културу важним активностима, створивши садржаје који ће трајно остати делом српске културне баштине - а ко се мало потруди може лако да открије о чему је реч - опстало је, дакле,захваљујући ентузијазму и истрајности својих чланова, међу којима су били људи од највећег значаја за српску културу, попут једног
4.
Борислава Пекића, Борислава Михајловића - Михиза, Велимира Лукића и многих других, све до оних најновијих, који ту борбу настављају до дана данањег. С тим што су у оно мрачно, тоталитарно време, са нама знале да буду и телевизијске камере и многи штампани медији, а данас на тзв. јавном сервису не можемо да добијемо ни десет минута да бисмо промовисали свој часопис,који је ових дана прославио педесети рођендан.
У то мрско, тоталитарно време на нашем реномираном конкурсу, где се од 1980. сваке године додељује награда "Бранислав Нушић", сарађивала је и Телевитзија Београд, која је додељивала своју, посебну награду, и све то заједно промовисала у својим емисијама. Итакодаље.
Ово што говорим није никакав ламент, ово су само голе чињенице и ово је гнев, који указује на спремност да истрајемо по сваку цену, да истрајемо упркос свему, заједно са нашим члановима и на-
шом браћом из Републике Српске, са којима се боримо за целовитост српског културног простора, да истрајемо и да будемо градивна честица у здању националне културе, без које неће бити ни ове
нације.
Ово што говорим није патетика, то је само духовни тренинг за
напоре који нам предстоје.
Хвала!
