На другом месту у роману Нушић констатује: „Туга је осећај који се не да ни с ким делити“. И он је није делио, нити се њоме разметао. Чувао је дубоко запретену у себи.
Пишући Деветсто петнаесту Нушић је покушао немогуће — да опише трагедију читавог народа — да би на самом крају романа признао да нема човека који ту трагедију може сагледати и уметнички савладати. Зато је себе сматрао само сарадником, једним од многих сакупљача грађе на основу које ће се тек стварати историја, прича или еп, мада је и тада наслућивао да ће будућим генерација оно доба патње и суровости изгледати невероватно, попут бајке.
Нушићев роман се завршава у Пећи, на месту где се, како каже, „завршава трагедија народа а почиње трагедија појединаца“. У драми Победници, победници покушао сам да, на основу прозе Станислава Кракова, реконструишем део његове животне приче — а преко ње и трагедију сваког од тих појединаца на које Нушић мисли.
Краков у својим делима, с једне стране сведочи о војничком јунаштву и страдању, с друге и нечовештву, кукавичлуку и пороцима које он доноси, док Нушић у свом роману описује сву драматику живота у позадини, злопаћење цивила у збегу, повлачењу пред непријатељем и страх пред неизвесношћу.
У том драматичном и бурном времену, животне путање Нушићевог сина Бана и Станислава Кракова — као да се огледају једна у другој. Почевши од Скопља — у њему Станислава, током „практичних фортификацијских радова“, као питомца Војне академије, затиче објава рата Србији, а Страхињу Нушића, нешто касније, на двомесечној војној вежби, у јединици касније прозваној „1300 каплара“.
У својој мемоарској књизи Живот човека на Балкану Краков се сећа родног Крагујевца, у који са колегама долази из Скопља, а где се налази Врховна команда, која га, као ванредно унапређује у официра и распоређује у јединицу, у Пожаревцу. Нешто касније, кроз Крагујевац ће проћи чувени ђачки батаљон, у којем је био и Страхиња Нушић, одлазећи ка Горњем Милановцу, и даље. Станислав је неким чудом преживео рат, Страхиња — није; страдао је код Пожаревца.
Већина савременика Нушића види искључиво као комедиографа, заборављајући друге књижевне родове којима се огледао, као и његову личну драму, у којој је налазио подстрека и за своја комедиографска дела. Очигледно да се неутешан човек лакше осмехује на свет око себе.
И, коначно, као библиотекару, није ми без значаја ни чињеница да је један од Нушићевих послова био и место библиотекара у Народној скупштини. Тај податак ме наводи да га ту замислим и у нашем времену. Готово сам сигуран да би са нама поделио сличан утисак: да су његови јунаци демисионирали из књига, да су се помешали са нама и — уместо да се ми осмехујемо њима — они се смеју нама.
У Београду, 19. јануара 2019.
Мирко Демић
