• Контакт информације:
  • Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Glavni Heder

О пропадању културе српске


Отишли смо далеко од културне политике, а ако говоримо о културној политици једне државе логично је да то пре свега буде национална културна политика. Прихватили смо пут из идеологије и политике да нас води у културу, а то је пут самопорицања. Он нам обоготворава и дух самопорицања, а то значи да оно што нам се намеће прихватамо као своје. И оно такође битно, што нас суноврату води, јесте то што је годинама религијска компонента била замењена идеолошком. Бежали смо и бежимо од свега што је српско па и од српске културе.
Да ли би неко у Француској, Енглеској или Немачкој, могао да говори о њиховим културама, а да не говори о француској, енглеској и немачкој култури. Сигурно не, али када кажете: „српска култура“, ту већ долази до озбиљних и веома опасних проблема који се мере са опасношћу од нуклеарног рата.
Морамо знати да култура без националног идентитета умире. А данас нема културе српског национа, наша култура је анационална, антинационална и антисрпска, тавори у недемократском стању и у привиду слободе. Код нас се власт понекад промени, али се режим никако не мења.
Ми се безрезервно предајемо стварима које долазе споља, зато заборављамо. Презрели смо очеве и претке, а не заборавите да смо ми сељачки синови, али нам европско одело блиставије изгледа, одело Европе за коју је Достојевски говорио: Европа је гробље, у њој је човек слаб.“ Али ми смо и од Достојевског паметнији.· Читаву студију владика Николај је написао о Европи и њеној култури, где на једном месту каже:
Европа је један такав град, са многим људима који нити се Бога боје, нити се људи стиде.
Европа је најсиромашнији просијак и најбезочнији пљачкаш овога света.
Да бисмо спречили пропадање српске културе, а мислим да је боље рећи „отпадање од српске културе“, јер она, изворна српска култура неће и не може пропасти, јер је духовна категорија, а све духовно је вечно.
Ево императива: Повећати степен одговорности елите према народу, јер је сада неодговорност велика поплочана бахатошћу.
Знати да елита не треба да се уздиже и издиже изнад народа, већ да дели његову судбину, па и да више леђа (читајмо: Ум) подметне.
Неопходно је да успоставимо традицију пасивног отпора, а то значи да постоје ствари које се могу урадити и онда када су све околности лоше.
Затим, питање националне дисциплине – коју смо изгубили јер смо се одаљили од нашег културног обрасца, који нам говори да темељ наше културе може бити само српско становиште, али оно „in omnibus operibus“, које делује: према свима, и да српска култура, ако желимо да опстане, да се развија и даје плодове, мора бити култура разлике, а не култура подражавања.
Веома битно је и постојање културне политике независне од власти, док се код нас комлетна политика увек и потпуно повезује са влашћу. Културна политика је шири појам, тако да успешна и интелигентна власт увек подржава и развија ону културну политику са којом се не поистовећује, јер тако има већи простор за своје деловање.
Неопходно је да постоји дијалектика индивидуалног и колективног, да постоји дијалектика појединца и институција. Институције су потребне али нису довољне, данас оне губе све више здрав и целовит садржај, а често су дискутабилне и по питању форме.
Велики проблем данас је то што је централна естетичка категорија постала иронија, а тешко схатамо да естетско није што и лепо, већ да је естетско одуховљена чулност човека. Модерна уметност је изгубила естетско, имали смо скори случај читања „Капитала“, на Венецијанском бијеналу, под изговором новог схватања модерног концепта уметности, али знајмо да је уметност само оно што се може препричати без остатка.
Поред мука око чувања идентитета националног и културног, што и јесте јединство сржи српске, имамо још један проблем, од кога би дошао, него од нас самих. Проблем београдизације, ширења духа метрополе која заслепљена сликом западних достигнућа, свју провинцију дави и потапа. У главном граду је све, ту све извире и у њега се све улива. Сваки покушај буђења, развоја и раста културних догађаја ван престоног града, бива обесхрабрен кошавом са Дунава, коју донесу или финансијски или неки други материјални или нематеријални моменти, али сви узроковани дубином значаја престоничких дешавања. Као да остатак Србије не постоји, као да је заспао, тачније успаван је ударцима из престонице. Ударцима који говоре да Београду треба више новца, и хонорари за редитеље, глумце, уметнике ту су већи, веровтно из разлога што је и град доста већи или можда што тамо живе неки посебни људи. Да, то покушавају да нам кажу свакодневно. Знам да и· Београду има мали број позоришта, али у градовима по Србији, или их нема, или то једно, једва и да постоји. А ако желите да глумачка елита из Београда дође, у неку паланку, и изведе представу, потребно је да се издвоји читаво богатство, често и полугодишњи буџет културног центра. Ни један дневни лист се не издаје у Србији· јужно од Београда. Сада када информације стижу истог момента, на било коју тачку земљине кугле, битно је ипак да сви дневни листови излазе у Београду, да све телевизије са националном фреквенцијом буду смештене у Београду, да све, све, све и још по нешто буде у Београду.· Имате ли неку велику престижну галерију слика ван Београда? Можда нећете веровати да ваљану озбиљну и добро снабдевену књижару у Србији ван Београда нећете наћи. Имате ли ван Београда оперу, балет, музеје. Хвала Богу да су ранији владари српски, мало друкчије размишљали, па имамо ван Београда велике средњевековне манастире, у њима благо музејско, непроцењиву вредност фреско сликарства. Ван Београда су само природне лепоте, а можда ће донети неки закон ускоро да се и све планине, бање, реке, језера и све што нашу земљу краси пресели у Београд.


26. март, 2016                   Владимир Ђорђевић, драмски писац


ЛИЦЕНЦА - LICENSE

Биографије, фотографије и непотписани текстови (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство - Делити под истим условима


 Biographies, photos and unsigned articles (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International.

*НАПОМЕНА

За драме и ауторске чланке ауторска права имају аутори или носиоци права. Дозволу за објављивање, умножавање, извођење или друго јавно коришћење можете тражити директно од аутора или власника ауторског права. Податке о ауторима можете добити преко Удружења драмских писаца Србије, преко ел. адресе: ОВДЕ

© 2024 УДРУЖЕЊЕ ДРАМСКИХ ПИСАЦА СРБИЈЕ. Сва права су задржана.