Уводно излагање на Годишњој скупштини Удружења драмских писаца Србије, Миладин Шеварлић, 31. марта 2016.
Удружење драмских писаца Србије наставља да извршава задатак који је пре много година себи поставило.
Тај задатак састоји се у настојању да се од заборава сачува чињеница како се култура тек са предзнаком национална може укључити у опште културне токове.
Тај задатак састоји се у настојању да се,упркос крајње неповољним околностима, чува континуитет националног стваралаштва.
Тај задатак састоји се у борби против манипулације културом и стављања њеног садржаја и смисла у службу мондијалистичке пошасти.
Тај задатак састоји се у борби за очување већ увелико деградираног система вредности.
Тај задатак састоји се у неговању критичке јавне речи,у име суочавања са деструктивним, антинационалним, самоубилачким и самопонижавајућим дејством доминантних чинилаца у друштву, што се, дакако, одражава и на културну климу, у којој се већ прилично тешко дише.
Средства која нам стоје на располагању су едиција "Савремена српска драма", едиција "Посебна издања", часопис "Драма", годишња награда "Бранислав Нушић", која се, на анонимном конкурсу додељује за најбољу драму, те промоције и трибине, које организујемо у Београду и ван њега, јер смо присталице становишта да српска култура не почиње и не завршава се у такозваној престоници.
Све, напред набројано, деловало би импозантно, када препреке не би биле још импозантније. Недостатак средстава, немогућност одговарајуће дистрибуције и презентације, медијска блокада, какву чак ни ми старији не памтимо, деловање мондијалистичке пете колоне, летаргија у коју српски народ интензивно тоне - све те околности минимизирају наше напоре.
Питамо се шта, у међувремену, ради Министарство културе? Где је платформа о стратегији културне политике, односно ревитализације српске културе? Варају се, међутим, они који сматрају да овде културне стратегије нема. Има је итекако, али она је усмерена ка стратешком потискивању свега што представља национални дух, националну традицију, па и актуелног културног и уметничког стваралаштва, које носи национални предзнак. Та стратегија свесно пренебрегава значај институција културе од посебног националног значаја, па им одузима тај епитет и статус који уз то иде, укључујући и приоритетно финансирање. Итакодаље...
Међутим, мистификовање и митологизовање појма "национално" - на чему известан број национално опредељених снага заснива своју политичку платформу, па - самим тим - и схватање културе, представља другу крајност, која делује више као историјска успаванка, него као упутство за употребу, тј. за националну и политичку реалну и прагматичну борбу.
Рационални однос према појму "национално", суочавање са властитим слабостима и грешкама у процени кризних историјских ситуација, може нас, тек, оспособити да на националним темељима градимо реалну будућност. Трагедија која се, например, Србима догодила у Првом светском рату, закључно са стварањем Краљевине СХС, чије последице трпимо и дан-данас, тај, у крајњој консеквенци, катастрофални историјски пораз не би се догодио да смо са мало више разума, а мало мање политичко - историјске маште, прихватили понуду произашлу из Лондонског споразума 1915. о стварању велике, тј. интегралне Србије. Ми смо, међутим, хтели још већу... Па смо тако наставили херојски да гинемо и да робујемо страним освајачима и властитој пљачкашкој олигархији.
А што се Косова тиче, у тој перманентној бици морали бисмо већ једном да победимо, а не да се исељавамо у царство небеско или у околину Краљеца и Чачка. Када су Срби на Косову угрожени они (не мислим на све, разуме се) продају Шиптарима имања, а Шиптари, када се сматрају угроженима, купују калашњикове.
Ми смо овде да бисмо говорили о култури. А како да говоримо о култури, а да не говоримо о политици? Култура није самоникла биљка, она израста из тла које јој ђубри политика. У нашем случају,
култура се директно храни политичким ђубретом, или, пак, сахне у безваздушном простору, јер је политика приграбила сав ваздух за себе, а културу препустила на милост и немилост мондијалистичким ждерачима духа, традиције - у име планетарног терора, што га никакав Орвел не би могао сањати ни у најцрњем бунилу.
Као што је српска земља контаминирана осиромашеним уранијумом, тако је и српска јавна сцена контаминирана срамним, деградирајућим садржајима, од политичке до телевизијске "фарме".
А у врховима власти пречесто седе дебили, који не знају ни где се налазе, а некмоли шта је то култура и шта су то национални интереси. Али, схватимо, већ једном, да је проблем у нама самима. Како су дошли на власт они који воде ову земљу? Па, дошли су из овога народа, као што је из руског дошао Путин, а из мађарског Виктор Орбан.
За Србе је увек био проблем како пронаћи пут до стварности. И данас смо растргнути између два мита. Један се зове Царство небеско, а други Царство Европске уније. Па, сад, изволте!
А што се тиче Удружења драмских писаца Србије, оно ће се и даље ангажовати у оној мери у којој му је то могуће. Та мера, као што видимо, није велика - али, то нас неће обесхрабрити, неће нас спречити да не будемо макар једно од малених упоришта, на које се српска култура и српске духовне вредности могу ослонити.
Хвала!
