Савремена српска драма број 10 / 2000

Радомир Путник (из поговора овој јубиларној свесци Савремене српске драме)

Испунио се циклус од десет књига које под непретенциозним али тачно изабраним насловом Савремена српска драма, удруженим снагама објављују Удружење драмских писаца Србије, Музеј позоришне уметности Србије и Завод за проучавање културног развитка.
У Поговору првој књизи, 1998. године, потписник ових редова написао је неколико реченица којима је желео да формулише настојање УДПС и Музеја позоришне уметности Србије као издавача; чини се да тим реченицама данас није потребно додавати допунско објашњење, јер објављене књиге најбоље илуструју онда изречене тезе, па сматрам да их треба сада и овде преписати и као окосницу досадашње уређивачке политике и као програм који ће, верујем, бити настављен. Дакле, у Поговору се вели: Зборник је публикација која јавности представља стваралаштво драмских писаца у нашој Републици. Зборник није антологија, пре би се могло рећи да се преко Зборника пружа поглед у стваралачке лабораторије савремених аутора.
Зборник, дакле, представља отворену радионицу драмских писаца. Због тога се ова свеска не ослања само на једну естетику, поетику или теорију драмског писања. Зборник жели да негује различитост израза. У до сада објављених девет књига, као и у десетој која је читаоцу у рукама, бране се и одбрањују ови принципи. Педесет- једна штампаних драма – и све заједно и свака понаособ – крунски су доказ плурализма есететика, праваца и опредељења и представљају праву библиотеку драмских штива писаца Србије, или, боље рећи, представљају аутентично позориште, живље и садржајније од онога које нуде наши театри током последњих неколико година. Репертоарска политика српских престоничких позоришта подложна је оштрој критици и тешко би је могао бранити било који управник позоришта који посао руководиоца куће обавља дуже од једне сезоне.
Може се, међутим, разумети изнуђено решење већине позоришта по коме се на репертоар стављају комади с малим бројем драмских лица; недостатак новца за опрему представе навео је театре да посегну за камерним делима. Камерна драма тражи један декор и три-четири костима, скромну расвету и минималне трошкове за све остале потребе. Позоришта у Србији, било да су градска или републичка, доведена су на руб егзистенције, или прецизније речено, позоришне институције су доспеле на ивицу гашења. Да би створиле привид своје континуиране делатности и трагања за “новом” естетиком, позоришне управе – најчешће –
проналазе камерне текстове разних иностраних, углавном непознатих писаца, и нуде их нашој позоришној јавности као узорна и хвале вредна дела; у том послу помажу им некомпетентни новинари проглашавајући минорне текстове откривалачким и значајним.
Драмски писци у Србији знају и разумеју у каквим условима раде наша позоришта; драмски писци не пате од ксенофобије и не противе се промоцији значајних страних аутора и њихових драма. Да би помогли позоришним управама, драмски писци Србије нуде им своје камерне драме; немаштина је овога пута одредила оквире и техничке условности драмскога штива. Речју, драме у овој свесци написане су као одговор писаца окупљених у УДПС на могућност позоришта да постављају комаде с минималистичким захтевима. У драмама се појављује мали број ликова (четворо), а и сви остали списатељски прохтеви су једноставни и лако испуњиви. Писци, дакле, негујући и даље различитости својих естетика, нуде позориштима дела чије сценско постављање не захтева велика средства. Ова, десета свеска драма, својим садржајем истовремено говори о инвентивности аутора који успевају да у задатим оквирима (4 глумца, један декор) начине занимљиве и целовите драме, достатне за целовечерњу представу.
Шест драма шесторице аутора очекује своје сцене. Десета свеска едиције Савремена српска драма сведочи о разноврсним списатељским поетикама, али својом усредсређеношћу на камерну форму сведочи и о прилагођавању писаца постојећим материјаним ограничењима у нашим театрима. Најзад, овде објављене драме доказују да писци, упркос “оскудним временима” како би рекао песник Жарко Васиљевић, ипак пишу.
Пишу добро.
Читајмо.

Савремена српска драма број 11 / 2001

Иван Панић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

ДРУГИ КРУГ ДЕКАБИБЛОНА

Изласком једанаесте свеске, едиција Савремена српска драма започиње нови круг другог “декабиблона”, који ће, надамо се, бити исто тако успешан, ако не и успешнији, него први. За разлику од својих претходница, ова свеска (осим десете, која је по свему јединствена) по први пут у едицији, обједињава шест целовечерњих драмских текстова, од којих сваки има више од четири лица. Тиме као да жели да се каже да читава едиција улази у једну вишу етапу – етапу нове, проширене саборности савремених српских драмских писаца, који – упркос запањујуће ниском степену наше савремене културе уопште, а у оквиру ње никада беднијег, нити више понижавајућег положаја драмског писца – ипак и даље храбро и бескомпромисно, свему упркос, стварају нове драмске текстове и тако непосредно доприносе богаћењу свеколике српске драмске баштине. Онима, који према нашој савременој драми имају ад хок ниподаштавајући став – а таквих, на жалост, није мало, од неупућених и необавештених неверних Тома, преко нешто упућенијих, али недобронамерних “познавалаца”, што скоро увек текстове домаћих или страних пискарала претпостављају текстовима школованих домаћих драмских писаца, па све до истинских злотвора српске културе уопште, чије опаке дубинске интервенције остављају видне ожиљке на свеколиком српском националном бићу – ова, једанаеста књига, представља рукавицу бачену у лице и тврду веру да ће се у будуће водити још беспоштеднија борба. Онима, пак – а нарочито неоправдано потиснутим и готово сасвим деградираним драмским писцима – који налазе у себи снаге да стварају и пишу у тешким условима мукотрпног свакодневног живота и огољене борбе за опстанак, најновија свеска Савремене српске драме пружа утеху да се наше, национално, домаће, српско, и даље чврсто држи у ишчекивању бољих дана. Истовремено, она је и значајан подстрек за све нови и нови рад...

Савремена Српска драма број 12 / 2001

Александар Ђаја - (из погоора овој свесци Савремене српске драме)

У свом култном филму Кратки резови, Роберт Алтман плете причу од више паралелних токова у којима се одвијају животне судбине главних јунака. Монтажним поступком “кратког реза”, те се приче повремено преплишу, али тако да њихови актери тога нису свесни. Као возови на паралелним колосецима, који на одређеним раскрсницама могу да се укрсте, али, исто тако, и да бесконачно
пролазе једни крај других. Јер, у овом свету, у коме “револуција информатике” успоставља фасцинантну, тренутну електронску комуникацију међу милионима персоналних рачунара с краја на крај света – праве и непосредне људске комуникације, “с уста на уста”, готово и да нема! Социолошки и филозофски гледано, новоуспостављена антикомуникацијска једначина савременог света
могла би да гласи: “Што су средства за комуникацију савршенија, тиме је она све формалнија!” Оваквој антиутопији будућности, драмски писци Србије, окупљени око свог матичног Удружења и представљени у својој едицији Савремена српска драма, супротстављају се снагом свог талента, вештине, жеље и воље. Упркос свему што стоји на путу афирмације домаће драме – а, можда, и управо због тога! – они истрајавају у својој утопистичкој драмској радњи очовечења савременог света. Пет аутора заступљених у овој, дванаестој књизи едиције, различитих по годишту, степену уметничке афирмације, тематским интересовањима; најзад, различитих и по карактеру, темпераменту, изгледу и свакодневним животним навикама – ипак, својим драмама овде објављеним, чине чврсто и логичко уметничко и естетско јединство. Јер, на путу од утопије прошлости ка антиутопији будућности, њима, као и свима нама, преостаје само садашњост. А, то је, већ, више него довољан разлог за исписивање позоришног дијалога... >>> види поговор у целости

Савремена српска драма број 13 / 2002

др Рашко В. Јовановић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Ужи избор драмских текстова приспелих на конкурс за награду “Бранислав Нушић” Удружења драмских писаца Србије за 2001. указује на више него евидентну заинтересованост српских драматичара за обраду тема из савременог живота. Од пет одабраних драма четири су засноване на темама из наше савремености, док је једна смештена у историјски оквир, али обрађује универзални и свевременски проблем. Таква заинтересованост писаца за догађаје и појаве наше данашњице, отприлике, видљива је и у осталим текстовима који су се појавили на конкурсу. Несумњиво, то може само да охрабри позоришне уметнике, спремне да на сцени приказују дела инспирисана актуелним темама.

Савремена српска драма број 14 / 2002

др Рашко В. Јовановић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

У овој књизи штампана су дела припадника неколико нараштаја савремених српских драматичара, почев од оних старијих, па до представника тзв. средње генарације. Има међу њима оних што су се формирали у драматуршкој лабораторији коју је засновао професор Јован Кулунџић, као што је то случај са Миодрагом Илићем, или, са нешто млађим Момчилом Ковачевићем, али има и самониклих талената који су се упустили у писање драма стекавши завидно глумачко сценско искуство у позоришту, какав је Мирко Петковић, који се, додајмо још и то, успешно исказао као прозаист, али и као сликар; ту је и загледан у историјску прошлост Бошко Сувајџић, а искусни посленик радија, Бора Ољачић, хуморист у основи, обраћа се младима и старима. Уопштено посматрано све су то дела жанровски веома разнолика, али и оригинална у поигравању и изигравању жанровских међа, баш као што су, може се рећи, донекле и интермедијална, будући да нагињу телевизијском драмском поступку. Наравно, има и класичних текстова намењених превасходно позоришту, што нас само може охрабрити. Од драмолета преко драмских скица и "правих" драма, до позоришта у којем се води радња и смењују слике по узусима филмске драматургије. Једноставно речено – широка палета драматуршких поступака, што је и веран одраз савремених тенденција у драми и позоришту.

Савремена српска драма број 15 / 2003

др Едуард Дајч ( из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Драмски писац, у овом случају – писци, је човек из сенке који вири кроз кључаоницу у туђу собу. Тамо, унутра, непознати људи разговарају, раде нешто, крећу се, очекујући да се појави неко ко ће заједно са њима изменити њихове животе. Изузетним напором одабира оно што је пред њим претачући га у драму. Ослањајући се на претходно искуство и знање, он ће саопштити да се тамо, иза
кључаонице, збива нешто што се не виђа свакога дана, омогућавајући и нама – читаоцима (гледаоцима) да уживамо у истим призорима.

Савремена српска драма број 16 / 2003

Др Рашко В. Јовановић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Ова књига драмских текстова савремених српских драматичара, већим делом, представља одјек три последње деценије прошлога столећа, нарочито седамдесетих и осамдесетих година. Наиме, комедија Александар Миодрага Ђукића приказана је још 1974. г., док комедија Ла Бедница Милана Јелића није ништа друго до наставак његових Јелисаветиних љубавних јада због молера, извоћених са успехом на сцени “Атељеа 212” 1971. г. Крајем седамдесетих на српској позоришној сцени појавиће се Братислав Петковић, а дела драматичара Радослава Павловића и Александра Ђаје изводе се од 1987, односно 1989. године. На известан начин њихове драме штампане у овој књизи надовезују се на дела приказивана током претпоследње и последње деценије прошлога века. Иако тематски, жанровски и стилски различите, све те драме имају обележје духовне климе, која се условно може означити као заокупљеност модерним, што ће рећи као израз тежњи да се изнађу нови елементи драмскога израза. А шаљива игра за народ у једном чину Капија Соње Богдановић, иако написана 2001. године, рефлекс је последица првог руралнога налета на београдску урбану средину из 1945. Жанровски посматрано, у овој књизи доминирају комедије, но то не значи да ће се читалац увек и смејати, будући да ова комичка дела, највећма, нуде суморне животне истине о нашим сликама и (не)приликама.

Савремена српска драма број 17 / 2004

У овој књизи едиције “Савремена српска драма” може се, истина само донекле, сагледати тематску и жанровску разноврсност дела наших данашњих драматичара у њиховим настојањима да обраде теме и проблеме који заокупљују њихову пажњу а који углавном проистичу из актуелних збивања. Ако је драма Маслачак и Ретард Младена Поповића са једноставном, али карактеристичном одредницом 4 годишња доба, дело којем је додељена награда “Бранислав Нушић” на конкурсу Удружења драмских писаца Србије за 2003. годину, у суштини један поетски интониран натуралистички дијалог о немогућности љубавне узајамности младих адолесцената у посебним околностима, онда су драме неколицине аутора – Дивљач је пала Миладина Шеварлића, Нужна одбрана Драгана Томића и Тачка ослонца Јована И. Рајковића – специфична виђења наше друштвене ситуације током последње деценије прошлог и првих година овог века када се колоплет политике, односно власти, капитала и криминала развио до виртуозне спреге о чијем савршенству ни Нушић, који је први у своме Покојнику са гнушањем указао на ту појаву, није ни могао сањати! Тим делима придружује се Едуард Дајч Црвеном књигом о српском питању комичним приказом јаловости наших политичара у напорима да после више од пола века тоталитаризма овладају правилима и могућностима демократије. Најзад, један позоришни комад намењен деци – Црвенкапа у небајци Соње Богдановић написан у духу савремених интенција да се оствари интеракција са најмлађим гледаоцима.

Савремена српска драма број 18 / 2004

У овој књизи едиције Савремена српска драма сврстано је шест текстова наших драматичара. Три драме настале су инспирацијом личностима и догађајима из прошлости, једна је обрада данске народне бајке за сценско извођење са луткама, а две имају своје тематско извориште у савременом животу. Како се може видети, књига нуди тематско вишегласје презентовано различитим драмским поступцима, од којих су поједина дела намењена и одређеним медијима те су и писана у складу са њиховим специфичним захтевима. Прва од овде штампаних драма, Хајкуна од Удбина Миодрага Илића, доноси низ слика из живота Вука Стефановића Караџића, друга, чији је аутор потписник ових редова, посвећена је Јовану Стерији Поповићу, а трећа, Са меродавног места се саопштава, из пера Зорана Божовића, обрађује тему прогона Јевреја у Београду за време Другога светскога рата. Следи Едерланда, лутка игра према данској бајци, Соње
Богдановић. Књигу закључују две драме посвећене савременим збивањима чији су актери претежно млади. Док у драми Вечна маска Радмила Јовановић напоредо приказује однос између две генерације, родитеља и њихових наследника, дотле у драми Два пута два је пет Снежана Андрејевић бави се животним проблемима и дилемама младих. Радња ових драма догађа се у широком временском распону, –
почев од времена из прве половине XIX века до немачке окупације четрдесетих година прошлога столећа, уз један бајковит излет у далеку данску традицију, па до актуелног тренутка данас и овде. Тај проток разних времена, заправо њихов преплет, и чини ову књигу посебно занимљивом.

Савремена српска драма број 19 / 2004

Незахвалну улогу поговорача у 19-тој књизи едиције Савремена српска драма сам прихватио не зато што је мала (нема малих улога, има малих глумаца), него зато што је одговорна у мору етаблиране духовне неодговорности око нас. Унутар личне опсесивне жудње за особеним и ефектним, покушао сам да канда смиислим оригиналну, а ризичну форму поговора. Форму којом поговарач ризикује приговоре од аутора кога умишља да опсервира на неприкосновено необичан начин.
Поговарач за потребе рецензије драме “отима” колегама од пера “умоченог у сценску илузију”, фрагмент - сегмент њиховог дијалога истргнутог из драме коју поговара. Притом, поговарач отворено користи метод кога оличава Ничеова максима: “Све што можеш да отмеш, не дозволи да ти буде поклоњено”. Поговарач за одговоре драмских писаца на своја смишљене или намерно обесмишљене запитаности, максимално користи реплике драмских ликова из третираних драма. Притом, поговарач цитира и дидаскалије аутора, пише саркастичне дидаскалије, теоретише, есеизира и естетизира, а да притом не користи фрагменте позоришне критике, боље речено придике. Поговарач као штребер ђаче има зазор од укора и страх од прекора. Намера поговорача је провидна до транспарентности. Поговарач жуди и жедни за комуникацијом са драмским писцима исто онолико колико њихова дела жуде комуникацију са гледалиштем.
На крају, да не би скроз-наскроз био погрешно схваћен, поговарач као аутор једне од драма у 19-тој књизи едиције “Савремена српска драма”, наравно, неће ступати у дијалог са самим собом. Поговарач је суд о свом драмском предлошку “Атрактиван наслов”, са особитим задовољством препустио и поверио вредносном моно есеју уваженог колеге Момчила Ковачевића, алиас Леона Ковкеа.
Лица овог поговара су ПОГОВАРАЧ и АУТОРИ понаособ. Радња се догађа на даскама које оличавају ординацију духа.

Савремена српска драма број 2 / 1998

Миладин Шеварлић – из поговора другој свесци Савремене српске драме

Није требало дуго чекати на другу књигу едиције Савремена српска драма у издању Музеја позоришне уметности и Удружења драмских писаца Србије. Прва књига изашла је крајем октобра 1998. године, а сада се читаоцима нуди нова збирка од пет драмских текстова наших еминентних писаца, у генерацијском распону од недавно преминулог Александра Поповића, чија се неизведена телевизијска драма Трка с временом овде први пут појављује пред лицем јавности, преко Слободана Стојановића и његове драме Кућа на брду, те Драгана Томића, са драмом савремене теме Слава, до Радомира Путника, чија се драма Последњи тренуци краља Александра и краљице Драге бави последњим сатом у животу овог краљевског пара, и Стевана Копривице и његовог познатог дела
Дуго путовање у Јевропу. Реч је о пет писаца, не само различите генерацијске припадности, већ и различитих ауторских рукописа, те различитих жанровских и
тематских опредељења. Постоји, међутим, нешто што бисмо могли назвати њиховим заједничким именитељем. Без обзира на различитост приступа (или, управо, с обзиром на то) сваки од ових аутора одсликава један карактеристични аспект несамерљиве целине што је твори животни, историјски, психолошки, менталитетски, политички склоп околности, из којих произилази судбина овог српског, јужно-словенског, балканског тла. Без обзира на то да ли су у питању
сразмерно реалистичка, психолошки обојена дела, као што су Кућа на брду и Слава, фарсичко-гротескне стилизације, као што су Трка с временом и Дуго путовање у Јевропу, или историјско-биографска дуо-драма, попут Последњих дана краља Александра и краљице Драге – сваки од ових текстова рефлектује неки од аспеката наше колективне, националне судбине, што никако не умањује њихово опште-уметничко значење. Свако од ових драмских дела остварује неопходни спој појединачног и општег, што их, рекао бих, чини и чиниће их отпорним, како на просторне, тако и на временске дистанце...
Без обзира на императив уздржљивости пред поривом да се речима ламентације изрази општа друштвена и културна ситуација у којој живимо, сада и овде, ваља истаћи да, у овом времену посрнућа, како материјалног, тако моралног и духовног, настојање Музеја позоришне уметности и Удружења драмских писаца да јавности прикажу и сачувају значајна и карактеристична дела савремене српске драмске литературе представља напор вредан сваке пажње и трајно остварење, које се одлаже у ризницу националне баштине.

Савремена српска драма број 20 / 2004

Као и у 19. књизи едиције “Савремена српска драма”, персоне овог поговора су ПОГОВАРАЧ и АУТОРИ понаособ. Радња се догађа на даскама које оличавају ординацију духа. Аутори по заказаном редоследу долазе на дијалошки третман носећи драму у свом срцу. .. >>> види поговор у целости

Савремена српска драма број 21 / 2005

Поговор овој свесци Савремене српске драме приредио је Милан Миња Обрадовић и кроз разговор са ауторима уобличио у дијалог.
Аутори односно наслови драмских текстова у овој свесци су:
Миодраг Ђукић - Б а ш т и н и к
Синиша ковачевић - Зечји насип
Стеван Копривица - Tre sorelle
Ђорђе Лебовић - Војник и лутка
Миладин Шеварлић - Змај од Србије

Савремена српска драма број 22 / 2005

Двадест друга књига едиције “Савремена српска драма” посвећена је анонимном конкурсу за награду “Бранислав Нушић”, што га Удружење драмских писаца Србије расписује, ево, већ 25 година. Жири овог конкурса, у саставу: Миладин Шеварлић, председник, Снежана Кутрички и др Едуард Дајч, прочитао је 45 приспелих драмских текстова и констатовао “њихову велику тематску разноликост, од заинтересованости за прошлост до запитаности над актуелнним исходима судбине која нам се дешава данас и овде. Уочљиво је и жанровско богатство ове драмске продукције, чија се остварења крећу у широком распону од натуралистичког или реалистичког исказа до различитих врста неформалне
стилизације”. Ценећи, “како тематску релевантност, тако драматуршку артикулисаност и креативне потенцијале”, жири је једногласно донео одлуку да
се награда “Бранислав Нушић” за 2004. годину додели, нажалост постхумно, Новици Савићу за драму Овде нема лопова. У ужем избору, па тако и у овој књизи, нашле су се драме Машина за терор Миодрага Илића, 2024 Предрага Перишића, Огледало без покрова Милана Миње Обрадовића, Станојло међу женама Соње Богдановић и Куме, изгоре ти! Ивана Панића.

Савремена српска драма број 23 / 2005

У овој свесци Савремене српске драме представљено је шест драмских текстова:
Светионик, Миодрага Ђукића
Коста Трифковић, др Рашка В. Јовановића
Тако смо се некад смејали, Александра Пантелића
Сабља досеклија, Драгана Томића
La gerilla, Александра Ђаје
Бебин доручак, Леона Ковкеа

Савремена српска драма број 24 / 2005

У XXIV свесци Савремена српска драма представљеме су драме Миладина Шеварлића  - Душевна болница, Стојана Срдића - Максим, Ирене Шаровић  - Мали Бог, Радмиле Јовановић - Караконџула, Спасоја Ж. Миловановића - Софија Ставрић или смрт односно Уметност преживљавања и Едуарда Дајча - Иза огледала.
Поговор овој свесци приредио је Милан Миња Обрадовић.

Савремена српска драма број 25 / 2006

Пред вама су шест нових драма аутора: Миодрага Илића, Светозара Влајковића, Александра Ђаје, Војислава Савића, Љубинке Стојановић и Бојана Вука Косовчевића; и не само да су пред вама између корица XXV књиге Савремене српске драме, већ истовремено потпуно неспутано плове на таласима интернета (www.drama.org.rs) заједно са осталим драмама из претходне 24 књиге, чинећи корпус од 136 драма, 67 драмских писаца, на 6977 страница, ступајући у директан контакт са заинтересованим читаоцима. За само годину дана драмска књижевна реч је, посредством интернета, нашла пут до 2216 театрофила најразличитијих опредељења (писци, редитељи, глумци...) остварујући сан сваког драмског писца да буде бар читан. Као што подаци са интернета говоре, српски драмски писци су веома читани, и то не само од читалаца из Србије већ из целог света; готово једна трећина контаката припада театрофилима из дијаспоре и из бројних славистичких центара по свету. Знам да је лепо бити читан али, драме су у питању, још је лепше бити и гледан; па ево и података о гледаности: од 136 објављених, част да буде на сцени имала је 81 драма.
Едиција Савремена српска драма има за циљ да истиче вредност, значај и богатство српске драмске продукције, чија остварења се жанровски крећу у широком распону од натуралистичког или реалистичког исказа до различитих врста неформалне стилизације. У романтичним временима српске драме најважнији тренутак, пре оживљавања речи на сцени, је онај кад писац у интимном кругу својих пријатеља, поштовалаца први пут чита своју драму очекујући прве критике и похвале. Не случајно, на том Западу, и дан данас су популарне вечери посвећене пишчевом читању своје поезије, прозе или драме; тада радознали анонимни читалац и будући гледалац једини пут може видети и чути са каквим емотивним набојем творац писане речи изговара написано. Верујем да су једнако узбудљиве оне вечери када анонимни театрофил – сурфер уплови у веб сајт наших драма па, понет истраживачким набојем, открије неки нови свет који је једнако интересантан, драматичан и катарзичан као и стварност огољена до истине; упловивши тако у двадесет и пету, јубиларну књигу, одмах на почетку, сусреће се са двоструком драмом, позориштем у позоришту.

Савремена српска драма број 26 / 2006

У читаочевим рукама је књига која сведочи о једном тренуткутекуће списатељске продукције драмског стваралаштва у Србији; реч је о драмским текстовима који су ушли у најужи избор на конкурсу за награду "Бранислав Нушић" Удружења драмских писаца Србије за 2005. годину. Жири конкурса у саставу, др Рашко В. Јовановић, Весна Јанковић и Милан Миња Обрадовић, од приспелих драма начинио је овај избор и тиме нам омогућио да стекнемо увид у дисперзивност списатељских настојања, тема, жанровских опредељења, техника и поетика савремених драмских писаца.
Одабирајући ове драме и сам жири је верификовао постојање различитости, или, другачије речено, није се определио за фаворизовање једног приступа односно једне естетике. Чини се да је управо неговање различитости она драгоценост, благо које ваља неговати и чувати. Уосталом, и сама традиција Конкурса Удружења драмских писаца Србије и до сада награђени текстови, потврђују
становиште о потреби поштовања многозначности списатељских поетика.

Савремена српска драма број 27 / 2006

Драмски писци у земљи Србији негују своје позориште. Оно, додуше, нема позорницу, редитеље и глумце, нема подршку медија, политичке номенклатуре и њене администрације, а ни позоришни критичари тзв. најмлађе генерације не знају да такав театар постоји, али упркос свему драмско позориште опстаје и напредује, развија се и негује дисперзију поетика и различитих настојања, доказујући давно познату истину да је свет позоришта у суштини свет идеја. Отуда и ова свеска угледне едиције Савремена српска драма доноси шест драмских текстова од којих већина има заједнички именитељ: иронијски отклон као однос према свету у коме живимо и критеријумима које нам такав свет намеће.

Савремена српска драма број 28 / 2006

Књижевно позориште Удружења драмских писаца Србије с несмањеним ентузијазмом наставља своју репертоарску политику.
Из стваралачких лабораторија наших писаца излазе драмски текстови који – објављени у едицији Савремена српска драма – нуде увид у ширину тематских преокупација и жанровских изазова; речју, писци неумољиво и посвећено чине оно што је њихова програмска али и национална обавеза и доприносе обогаћењу наше драмске књижевности. За разлику од писаца, наша позоришта као да се међусобно такмиче запостављању домаће драмске литературе. Репертоари београдских театара отворени су само за једну врсту драмске књижевности – ону која помодно и, разуме се, закаснело хвата прикључак за тренд који је прохујао једним делом европских позорница. Реч је о „драми која удара у лице“ (in-yer-face theatre), односно о комадима пуним насиља, наркоманије и сексуалног злостављања који су промоцију доживели на маргиналним енглеским сценама а одатле се преселили у Европу, да би полако ишчезли и са њених, најчешће алтернативних позорница. Није проблем у томе што су наша позоришта посегла за оваквим комадима – јер театри прихватају бизарни репертоар онда када позориште нема свест о себи – али је проблем што су се позоришта затворила према другим естетикама. Да би апсурд био већи, ваља се подсетити да је једно наше угледно позориште чак оформило програм под називом „савремена енглеска драма“ преферирајући комаде овакве оријентације. Срећом, тај „истраживачки напор“ је пропао, али рецидиви естетике „крви и сперме“ и даље запоседају наше позорнице, јер позоришне управе верују да ће оваквим комадима освојити нову публику и вратити стару (која управо због оваквих драма и напустила позориште). Боље од савремених писаца не пролазе ни домаћи класици у нашим позориштима. У овој, 2006. години, обележавамо две стотине година од рођења Јована Стерије Поповића; ни отац српске драме није омиљен у позориштима: видели смо три поставке Лаже и паралаже, једну Родољубаца и једну комада Београд некад и сад што је недовољно за одавање почасти тако значајном писцу. Не бих се сложио са онима који сматрају да је репертоарска политика српских позоришта условљена глобализацијом и транзицијом, већ бих пре прихватио став да је текућа позоришна продукција производ некомпетентних и неспособних позоришних управа. У таквој ситуацији појава шест драмских текстова српских писаца представља велики знак охрабрења и пружа наду да смисао постојања националног позоришта није изгубљен. Шест драма у исти мах говори и о чињеници да су наши драмски писци далеко испред наших позоришта, не само када је реч о уметничкој, културној и социјалној мисији које треба да обавља позоришна уметност, већ и када говоримо о дисперзији и различитости настојања, подухвата и естетика којима су ове драме одређене.

Савремена српска драма број 29 / 2007

У до сада објављених двадесет осам свезака едиције “Савремена српска драма” штампано је укупно 156 драмских текстова наших аутора. Ова импозантна цифра мора се уважити као чињенични а не као статистички податак, будући да отвара питања колико о статусу драмских писаца у нас, толико и о неспособности наших позоришта да препознају истину да се национално позориште у свакој земљи дефинише националним писцима. Предани истраживач савремене драмске књижевности уочио би – анализираујући до сада објављене драме у овој едицији – да су заступљени писци свих естетика и погледа, да су у овим драмским свескама једнако присутни и најискуснији и најстарији писци као и они најмлађи, да се толиким богатством драмских жанрова може похвалити мало која национална драматургија, те да није мали број текстова који су доживели своје праизвођење тек после објављивања у овој библиотеци. И најновији избор драма, представљен у овој књизи, доказује изречену тезу о богатству или плурализму естетика, настојања и остварења које негују српски писци.

Савремена српска драма број 3 / 1999

Жељко Хубач – из поговора овој свесци Савремене српске драме

Трећа књига едиције Савремена српска драма доноси нам пет нових драмских текстова који су и по искуству писаца и по њиховим интересовањима различите, али ако би тражили неку заједничку нит ових драма, а то се обично очекује од глобалне рекапитулације и анализе, онда је то свакако, чињеница да су оне
репрезентативан примерак једне одличне драмске школе која је, кроз генерације, учила и научила ове писце једном значајном мајсторству: чврсто постављени карактери, у којима се крије кôд судбинског удеса јунака, је једини прави пут за истинску узбудљиву драму. Процес декодирања је она врста умећа која карактерише оригиналност и одређује истински квалитет драме.

Савремена српска драма број 30 / 2007

У рукама читалаца налази се, ево, већ тридесета свеска едиције “Савремена српска драма”; овај податак заслужује нешто више пажње од уобичајене која се указује једном малом јубилеју. Реч је о издавачком подвигу који траје годинама, без одговарајуће материјалне и сваке друге потпоре коју му дугују државне и друге институције, од Министарства за културу до медија, електронских и штампаних. Овај издавачки подвиг сведочи, дакле, о одсуству културне политике надлежних институција, с једне стране, док с друге говори о ентузијазму и одговорности Удружења драмских писаца Србије, као покретачу и основном издавачу едиције, и Позоришта “Модерна гаража” и Културно просветне заједнице Београда, као придруженим издавачима. Њихов заједнички напор око обезбеђивања могућности да се сваке године појаве четири књиге са драмама наших аутора заслужује поштовање и подршку, не само заинтересованих читалаца, већ, пре свега, домаћих позоришта. Сведоци смо, међутим, да позоришта у Београду – која имају највећи утицај на ток и развој позоришне уметности у Србији – не показују интересовање за српско драмско стваралаштво. Тек спорадично се пружа могућност нашим драмским писцима да се њихови комади прикажу на некој београдској сцени. Верујући да је такво игнорисање наших аутора само последица одсуства културне стратегије и политике – последица која ће трајати привремено – док се не усвоји добро нам знана идеја о неопходној подршци домаћем драмском стваралаштву која се потврдила у пракси током минулих пет деценија, потписник ових редова очекује да ће се нови нараштаји наших позоришника вратити базичним вредностима наше позоришне уметности које представљају, изван сваке сумње, драмски текстови наших писаца.
У овој, тридесетој свесци, објављени су позоришни комади Миодрага Ђукића, Предрага Перишића, Едуарда Дајча, Стојана Срдића, Зорана Ђикића и Маше Филиповић.

Савремена српска драма број 31 / 2007

Издавачки подухват Удружења драмских писаца Србије, Позоришта модерна гаража и Културно-просветне заједнице Београда, десет година после покретања и континуираног објављиваwња четири књиге годишње, сада се може оценити као прави издавачки и културолошки подвиг. У овој едицији до сада је објављено преко стотину шездесет драма српских писаца, од којих је један број доживео своје премијерно представљање; у тридесет књига публиковане су драме савремених писаца, од оних недавно преминулих до најмлађих који се јављају својим првим текстовима. Драмске поетике, естетике, избор жанрова и опредељења сведоче о нарастајућем плурализму идеја, примењених драмских техника и стилова, при чему се ауторска самосвојност и оригиналност не могу довести у питање. Укратко, ова едиција која опстаје захваљујући ентузијазму и енергији челника УДП Србије, испунила је свој скромно замишљен програм и превазишла иницијалну идеју да буде трибина на којој се промовишу драмска штива и постала аутентично позориште које сведочи о богатству стваралачких лабораторија наших драмских аутора. Тиме је, у исти мах, ова едиција показала да у Србији постоји паралелни позоришни живот, свестранији, маштовитији и провокативнији од онога који се одиграва на сценама које, најчешће, воде поборници једне ригидне и помодарске репертоарске политике.

Савремена српска драма број 32 / 2007

Новинари који прате позоришни живот, када настане празни ход у текућој сезони и остану без актуелних тема, довијају се како знају и умеју да испуне норму; једна од стандардних ако не и омиљених новинарских питалица односи се на драмско стваралаштво, па се журналисти лаћају дежурног питања “Имамо ли савремену домаћу драму?“ и ово питање постављају званима и незванима, зналцима и лаицима, увек некако дискретно сугеришући саговорницима да они, новинари, под савременом домаћом драмом подразумевају, дакако, комад који се бави текућом политичком ситуацијом. Ако немате среће па вас новинар заскочи овим питањем и ако покушате да објасните да савремена домаћа драма није исто што и извештај из Скупштине или пијаце или дома здравља, доспећете у позицију да увек изнова тумачите давно познату истину да савремено није исто што и помодно, односно да се драмски текст и његова савременост процењују неким другим критеријумима, а не дневно-политичким, или још горе, страначким интересима.
Нису, разуме се, новинари криви што се бркају лончићи и што се страначки сукоби дижу на ниво трагичких принципа; добар део одговорности за симплификацију естетских параметара припада и самим позоришницима. Неки од њих из заблуде, неки их друге побуде, а неки из незнања априористички одбацују атрибут национално или га злонамерно тумаче као шовинистичко или ксенофобично, те домаћој драми – снабдевајући је таквим миразом – ускраћују приступ на позорнице, сервилно се старајући да на њих доспеју писци из других простора који, додуше, не уживају ни углед нити су им дела хвале вредна, али имају једну врлину – долазе из иностранства – па су самим тим стекла довољан квалитет који их препоручује за извођење. За узврат, ова делца у очима дела наших позоришника стварају привид да је и наше позориште стало уз раме европском позоришту, односно да је извршен први корак за неопходну интеграцију у европску позоришну културу. Једна заблуда за собом повлаши другу, а друга трећу; заблуда о потреби стимулисања добрих представа на рачун домаће драме, довела је до промене концепције најзначајнијег домаћег позоришног фестивала, Стеријиног позорја. Али, ту није крај приче, већ њен уводни део; у другоме делу који следи наредних сезона, фаворизоваће се извођачки али не и стваралачки допринос театарској уметности, да би се – још
доцније – овај фестивал претопио у нејасну ревију која са позориштем има мало заједничког.
Да ли ће и тада новинари постављати питање “Имамо ли савремену домаћу драму?”, или ће схватити да смо сви заједно драмска лица у комаду који се пише у неким другим лабораторијама, никако не списатељским? Да ли се можемо супротставити надирућој површности коју собом доноси естетика постмодерног глобализма? Део одговора на ова питања пружају драме објављене у овој свесци
едиције Савремена српска драма.

Савремена српска драма број 33 / 2007

Наши драмски списатељи, окупљени око Удружења драмских писаца Србије, упркос затворености позоришта – и даље постоје и стварају. За разлику од позоришта, Радио Београд и у најновије време ТВ Београд рачунају на писце свесни да ваљаног драмског програма нема без учешћа и креативног замаха савремених домаћих аутора; радио и ТВ, уосталом, примењују искуства и моделе понашања иностраних радио и ТВ станица. Када се већ помињу добронамеран став радија и ТВ, ваља подсетити да су и најзначајнија признања која су наш радио и ТВ стекли на међународним фестивалима – почев од пре пола века – заслужени на драмским текстовима српских писаца. Ово подсећање и спомињање некадашњих успеха само је доказ у прилог тези да нема развоја позоришног, радио и ТВ стваралаштва без сарадње са сопственим драмским ауторима. Слика позоришног живота може се приказати и на другачији начин; наше позориште је било присутно у свету онда када је било аутентично и самосвојно, и када је уносило одређену оригиналност у позоришна настојања Европе. Тај процес истраживања у савременој домаћој драми трајао је педесетак година, да би се зауставио одустајањем од основног програма Стеријиног позорја, од подршке и афирмације домаћег драмског стваралаштва. Позивање на европске трендове – чему су склона наша водећа позоришта – или још горе, на токове алтернативе у Америци, што је покаткад лозинка неких редитеља или помодних критичара, представља димну завесу која заклања незнање и неупућеност оних који данас предводе наше театре. Ако погледате програме водећих репертоарских позоришта у Европи – што се лако може урадити користећи Интернет – видећете да су у свакој земљи у репертоару најзаступљенији домаћи писци. Тек понегде, сасвим инцидентно, наићи ћете на име и дело увезеног писца. Постоје и изузеци – земље у транзицији настале после распада Југославије. И у овим срединама влада репертоарска конфузија и веровање да се приступа Европи уколико се у театрима играју комади писаца из Европске уније. Ово становиште постало је заједнички именитељ на који се ослањају позоришне управе које се – барем у Србији – постављају по обрасцу политичке припадности, или како се некад говорило, на основу политичке подобности. У земљи Србији, којом се бавимо и у којој живимо, позориште је у недоумици јер не уме да дефинише ни свој статус ни улогу у друштву. Ова констатација се посебно односи на позоришта у мањим срединама у којима се драстично огледа некомпетентност локалних власти у односу на своје позориште. Идеолошко слепило и искључивост једина су платформа на којој се гради однос према институцијама културе и уметности. Као значајан пример такве самовоље и непоштовања уметника који су узорни и непревазиђени у доприносу позоришном стваралаштву, може се навести одлука локалне самоуправе у Шапцу, где је из имена позоришта уклоњено име знаменитог глумца Љубише Јовановића. О томе је критички мудро и разложно писало више позоришних и јавних личности – посебно истичем напис Боре Драшковића “Како корача Бојл: биографија глумца” у књизи Равнотежа – што пружа охрабрење у нади да се простота ипак може превазићи. Извесно је, дакле, да збир важних питања везаних за позоришну делатност – од којих је једно, изван сумње статус домаћег писца – постаје све замашнији и да ће довести до критичне масе која ће захтевати ефикасно и брзо решење.

Савремена српска драма број 34 / 2008

Конкурс за савремени драмски текст и награду Бранислав Нушић, који деценијама расписује Удружење драмских писаца Србије, већ годинама је, углавном, једина могућност за промоцију нових драмских текстова.
Због чега је тај конкурс значајан?
Одговор на ово питање може се дати релативно лако: због тога што су наша позориша затворена за писце и драме који не припадају одређеној естетици коју негује један број позоришних управа. Та естетика почива на једној скрајнутој школи драматургије која је одавно напуштена, барем у оним срединама (Енглеска, Немачка) у којима се појавила осамдесетих година. Једино се у нас и у неким транзиционим срединама – што ће рећи у срединама које не држе до  самопоштовања – негује овај облик драме која настоји да шокира и понизи гледаоца. Реч је, дакле, о естетици коју гледаоцима намећу позоришне управе; при томе се занемарује право гледалаца да желе да гледају и другачије позоришне комаде – од класике (стране и домаће) до дела која припадају различитим жанровима. До каквих је последица довела ова репертоарска искључивост? До опадања посете, пре свега; сасвим је логично да гледаоци неће гледати представу која их понижава и вређа. До пораста гледаности појединих жанрова, музичког позоришта и комедије, домаћег или страног порекла. До стварања искривљене, односно нетачне и непотпуне слике о савременој српској драми. До поједностављења и површности у глумачком изразу. Није, отуда, чудно што гледаоци (а и стручна позоришна јавност) подржавају представе Позоришта на Теразијама које су посвећене одабраним жанровима, као и представу Тако је морало бити Бранислава Нушића у режији Егона Савина у ЈДП-у; у овом случају реч је о мање познатој Нушићевој мелодрами која у Савиновој поставци негује емоцију налазећи јој ваљано упориште и покриће у глумачкој игри. Сличних примера има још; они показују да је позориште стрпљиво и издржљиво у чекању бољих времена, те да је преференција само једне естетике пролазна мода.
Драмски текстови сабрани у овој свесци едиције Савремена српска драма доказују да су драмски писци далеко свеснији потребе за неговањем естетског плурализма од наших позоришних управа. Сва штива објављена у овој свесци ушла су у најужи избор за награду Бранислав Нушић; жири Удружења драмских писаца Србије (Миладин Шеварлић, Миња Обрадовић, Иван Панић) имао је сложен и деликатан задатак да награди само једну драму, јер тако налажу пропозиције конкурса. Жири је издвојио дело Миодрага Илића Јеретик, ценећи не само хомогеност и поузданост драмског рукописа, већ и идеју толерације за коју се аутор залаже представљајући нам судбину филозофа Баруха Спинозе.

Савремена српска драма број 35 / 2008

Радомир Путник ( из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Августа 2008. навршило се педесет година од појаве телевизијске драме у Србији. Аутор драме “Случај у трамвају” био је наш колега, Миодраг Ђурђевић.
Телевизијска драма, како видимо, код нас постоји пола века; развијала се у складу са развојем самога медија, а њена естетика мењала у зависности од техничких и технолошких иновација, да би данас телевизијска драма потпуно личила на филм. У међувремену, током минулих деценија, у Телевизији Београд
снимљено је око пет стотина драма, најчешће домаћих, српских и некада југословенских писаца. Драме страних аутора биле су на малом екрану чешће првих година рада Телевизије, а затим су наши писци преузели одговорност и формирали телевизијску драму на високом нивоу, довољном да обезбеди београдској Телевизији једно од престижних места у Европи. И ето парадокса – у години када обележава овај јубилеј, Телевизија Београд не може се похвалити значајном драмском продукцијом. После немилих догађаја у прошлости, после НАТО бомбардовања зграде РТС, губитка шеснаест живота запослених, после вандалског уништавања мреже предајника, није се могло очекивати да ће драмски програм убрзо бити ревитализован. Требало је, разуме се, обновити техничке услове за снимање и емитовање програма и то је био приоритет који нико није доводио у питање. Али, санација зграде ТВБ је завршена, створени су услови за нормалан рад, а телевизијска драма неколико година се није појавила – изузев репризно – у програму. Данас, пола века по приказивању прве ТВ драме, у програмској шеми РТС-а не постоји термин за телевизијску драму. Минуле године снимљено је неколико ТВ драма и ТВ филмова, а приказани су без одговарајуће најаве, у терминима које је некако требало попунити. Тако је ТВ драма – некад елитни производ ТВБ – понижена и поновила сопствену судбину из сада далеких и заборављених времена; пре неких четрдесет година, тадашњи генерални директор ТВБ примио је на разговор уреднике, редитеље, музичаре, који су тражили да уметнички програм добије боље услове за рад и боље термине за приказивање емисија. Примио, саслушао их и рекао: “Ви и ваше емисије сте за мене пауза између два ’Дневника’.” Чини се да телевизијска драма и даље самује у некој споредној просторији, док на малом екрану промичу тривијалне емисије које припадају естетици “риалити шоа”, што ће рећи, баналностима уздигнутим на пиједестал обожавања и опонашања. Не могу да верујем да такав програм жели да гледа Србија; пре ће бити да такве емисије фаворизује нека интересна група која, очигледно, има утицај на програмску политику РТС-а. И док српска позоришта негују само једну естетику којом се бави неформална група која одређује облике позоришног живота у нас, а РТС на телевизијску драму гледа као на пасторче, српски драмски писци истрајавају, пишу и објављују драме, одговорно се односећи према својој обавези.

Савремена српска драма број 36 / 2008

Радомир Путник (из поговора овој у свесци Савремене српске драме)

Често се у јавности спомиње незавидан положај драмских писаца у Србији; када се то каже обично се имају на уму њихов социјални статус као и затвореност наших позоришта према делима савремених аутора – осим, разуме се, понеких.
Извесно је да позоришне управе, посебно оне у позориштима изван Београда и Новог Сада, не показују превелику наклоност према делима савремених српских драмских писаца. У позориштима у унутрашњости ретко ћете имати прилику да видите праизвођење дела савременог аутора; дешава се, додуше, и то, али толико ретко да се може констатовати да је реч о инцидентима. Због чега, дакле, постоји отпор позоришних управа према делима савремених српских писаца? Одговор је, разуме се, сложен, а једном делу одговора на постављено питање припада чињеница да су позоришне управе некомпетентне. Ако прелистамо дневне новине за протекле две-три године – а новине су још увек ваљани извор информација, барем када је реч о позоришном животу – сабраћемо низ података који потврђују тезу о некомпетентности позоришних управа у позориштима Србије. Подсећамо се, реторике ради, на неколико скандалозних случајева које илуструју тезу о недостатку било каквог смисленог разлога за њихово чињење; у Зајечару, например, локална самоуправа укида позориште већином гласова одборника, па затим формира ново позориште у коме неће бити глумаца који су захтевали да  им се исплате зарађена примања. Управа позоришта не супротставља се овој одлуци, јер управника поставља локална власт по начелу политичке подобности а не стручности, па је илузорно очекивати да ће подобан управник реаговати на одлуку политичког фактора. У Шапцу, локална власт скида име величанственог глумца Љубише Јовановића из имена позоришта због Јовановићеве “идеолошке ангажованости” у прошлости. Колико се зна, Љубиша Јовановић је био антифашиста и члан “Позоришта народног ослобођења” за време Другог светског рата. У Шапцу, како се види, антифашисти немају подршку локалне самоуправе. У Вршцу, на чело Народног позоришта Стерија владајућа коалиција доводи на чело позоришта човека који је по занимању електричар. Дакако, та личност је активиста једне од странака које држе власт у томе граду. Могло би се и даље, без великог напора, налазити још примера некомпетентности, чиме би се доказао принцип да локалне власти немају свест о значају позоришта, односно да театар посматрају само као последњу оазу у којој је могућно обезбедити ухљебље за своје заслужне партијске активисте. Ако све то имамо на уму, онда можемо закључити да статус драмског писца у Србији и није тако рђав да не би могао да постане још гори. Писац своје дело барем може да објави и тиме га учини доступним стручној јавности и читалачкој публици. У много горем статусу од драмског писца су глумци у ангажману; њихова уметничка али и животна судбина зависи од недоучених и неквалификованих, најчешће недобронамерних особа које су – вољом владајуће странке или коалиције – доведене на радно место коме нису дорасле. Глумац у таквом позоришту, како видимо, не ужива никакву заштиту од самовоље горопадне локалне самоуправе, а глумчева права на рад и достојанство живота никако не могу да заштите и одбране разједињени и уситњени синдикати. Најзад, највећи губитник је публика која је суочена с импровизованим репертоаром, представама које овлаш, за кратко време постави гостујући редитељ са подобним глумцима, чиме се, на дуге стазе, гледаоци одвраћају од свога позоришта. За позоришну уметност, може се закључити, од овакве уметничке и кадровске политике нема никакве користи, али зато има штете која је немерљива.

Савремена српска драма број 37 / 2009

Радомир Путник (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Када рецензент драма савремених писаца – заједно са писцима – постане за тренутак обесхрабрен некомпетентношћу позоришних управа и када помисли да је ситуација у нашим позориштима (руковођење, репертоарска политика, уметнички израз) спала на најнижи ниво, посегнуће за мишљењем пређашњих позоришних ауторитета, не би ли у списима истакнутих критичара и театролога нашао макар скривени путоказ којим би наше позориште могло да пође путем успеха. Читање мудрих штива није тражење чаробног штапића, већ настојање да се – позивањем на ауторитете и њихове анализе – нађе излаз из уметничке летаргије која траје већ неколико година.
Ево шта вели Милан Грол (1876–1952) пре нешто више од једног века, 1906:

“Пре но што новчаном наградом подстакне српске писце да пишу, српска позорница мора пружити писцима другу помоћ, коју они могу добити само од позорнице, и коју не може надокнадити ни најбољи стечај (конкурс – прим. Р.П.) ни најпримамљивија награда. Да изазове утакмицу дела, српска позорница мора развијати утакмицу добрих дела у репертоару уопште, утакмицу добре глумачке игре и добре режије, и утакмицу што бољег и брижљивијег извођења српских комада на српској позорници. У репертоару, поред богатог и разноврсног прегледа свих драмских радова, свих значајних писаца и свих књижевности, српска позорнице дужна је на првом месту пружити домаћим писцима добар избор дела који могу послужити као угледи нашој драмској књижевности. У српском репертоару, српска позорница дужна је поклонити делима нарочиту пажњу у извођењу. Тај морални и у исти мах најстварнији и неизоставни подстрек, српска драма може добити само од српске позорнице коју на тај рад упућује и њен уметнички и њен национални задатак.”

Милан Грол се континуирано бавио питањима позоришног репертоара настојећи да детаљно објасни његове принципе компоновања, с обзиром на улогу и место позоришта у култури сваког народа. Петнаестак година касније (1921) о националној драми, Милан Грол каже следеће:

“Интересом средине и нарави коју слика, живом речи, комуникативним страстима драме, глума и публике, оно (позориште – прим. Р.П.) је овек било силно сугестивно и увек је представљало једно од најнационалнијих грана уметности.
Тургењева и Чехова могла је дати само Русија. Француз, ни као глумац ни као гледалац нема довољно разумевања ни за скандинавску идеологију ни за руски мистицизам. Немац је тром у француском духовитом водвиљу исто као што је Талијан одвећ виолентан у француском салону и неспретан у скептичним позама и парадоксима Оскара Вајлда и Бернара Шоа. За разлику од стихова и романа, драма је дело, не само аутора но и глумца и публике, и зависи од свих њих, исто као што се и развија сарадњом свих њих. То природно тројство, које везује овај уметнички род за тле на коме је поникао, и даје оно преимућство националној драми која јој се признаје наставом у глумачким школама свих народа, и које условљава уопште развој позоришта у сваком народу. Доброг позоришта, чак и у искључивом смислу извођења и технике, не може бити без националне драме јер само у националној драми глумачка уметност развија се природно. Типови и карактери своје средине које глумац не само апстрактно схвата и замишља но осећа, за глумачку уметност су исто што и живи модел за ликовну уметност. А матерњи језик, онај коме глумац зна не само речник, граматичке нагласке и дневну фразеологију, но осећа најтананије особености, усклике, боју вокала и чак ону неартикулисану ономатопеју која се не да забележити никојим фонетичким знацима, тај језик, једина је пуна клавијатура за глумачку дикцију. Хоћемо ли, дакле, уопште своје позориште, морамо имати своје глумце и своју драму, на своме језику и из свога језика рођену. И само глумци који су кадри стварати свет своје средине по живим моделима и у пуном осећању живота у себи и око себе, биће кадри с успехом замислити и стварати свет другог поднебља, другог менталитета и друге културе. У томе је објашњење успеха домаће драме добрих аутора и с добрим глумцима.”

Гролова размишљања о значају и месту националне драме у српском позоришту нису изгубила на актуелности ни после једног века, иако су услови у којима раде данашња позоришта другачији него пре стотинак година. Позоришни проблеми и питања, како их види Милан Грол, нису у материјалном положају театра и уметника, већ се налазе у подручју духовности и естетике. Када се залаже за националну драму, Грол то не чини услед ксенофобије, већ зато што је дубоко свестан чињенице да се универзални театарски исказ може понудити гледаоцима тек када и ако се овлада националним бићем, његовим одликама и потребама. Ова једноставна истина, као и толике друге, нажалост, не допире до савремених позоришних управа. Можда би, за почетак, требало оне који воде наша позоришта, требало обавезати да прочитају позоришне огледе Милана Грола. И не само Грола, већ и других умних људи који су успешно водили српско позориште у прошлости...

Савремена српска драма број 38 / 2009

Радомир Путник (из поговора овој свесци Савремене српска драме)

Живимо у доба велике светске економске кризе; о њој већ месецима говоре званичници – наши и страни – а медији упозоравају да предстоје месеци ако не и године тегобног живота, смањења прихода, пада личног и општег стандарда, речју, да ће наши животи бити у служби опоравка оних финансијских моћника који су кризу и проузроковали.
Позориште, по природи свога деловања, увек је у садашњем времену. Представе се приказују за гледаоце данас и овде, глумци играју за своје савременике. Из те околности произилази и неминован закључак да и драмски писци стварају за театар свога доба. Чак се и историја позоришта предаје у складу са данашњим тренутком, а о поставкама класичних драма да и не говоримо. Позориште је увек уметност презента. И у време привредне кризе, разуме се. Драмски аутори, окупљени у Удружењу драмских писаца Србије, као и други грађани, имају обавезу да, као грађани али и уметници, учествују у обнови разрушене привреде иако у њеној разградњи нису учествовали. Нису откупљивали фабрике, шећеране (за три еура), концесије, нису отварали шопинг молове, нису капитал – све да су га и имали – удруживали са онима који су створили финансијске империје преко разних канала, да би се тај капитал оплодио и њиме покуповало све што је у земљи Србији одређено за приватизацију. Драмски писци лишени су таквог искушења, ослобођени су стрепње да ће им капитал пропасти, немају бригу око стварања профита. Једина њихова брига је егзистенцијална, што ће рећи дељива са већином популације у Србији – како преживати? Али, драмски писци веома су заинтересовани за судбину српских позоришта. Материјална криза које је већ увелико ушла у наше театре само је логична последица кризе руковођења позориштима. Позоришне управе, сада се то јасно види, нису биле дорасле повереним задацима; сада смо суочени са последицама које су драстичне: неконзистентан репертоар, импровизације у кадровском вођењу театара, ниски уметнички домети премијера и, најзад, осипање публике. Да ли извесну утеху може да пружи податак да позориштима не цветају руже у земљама у нашем окружењу? Да је у земљама у транзицији, када је о позоришној уметности реч, театар стављен на маргину друштвеног интереса, из чега произилази становиште да позориште треба препустити “тржишту”, па ко буде успешан тај ће преживети. Када би у земљи Србији постојало тржиште културе, онда би оно функционисало поштујући начела на којима почива свако такво тржиште. Код нас, међутим, нема ни културне политике, ни дефинисаних друштвених интереса у култури и уметности, па самим тим нема ни било каквих правила понашања. Ако, дакле, нема принципа по којима се у позоришту послује, онда нема ни механизама контроле која би санкционисала рђаве потезе позоришних управа, трошење новца, буразерску репертоарску политику, непринципијелну приватизацију која је у току само није озваничена, и разне друге неподопштине. Светска материјална криза, може се закључити, само је добродошло покриће за све оне рђаве потезе власти у култури, за потезе који су повучени много пре настанка речене кризе.
Један од начина којим се драмски писци Србије могу супротставити свеукупној ерозији етике у позоришној професији, јесте писање. Конкурс Удружења драмских писаца Србије за нови драмски текст који добија награду “Бранислав Нушић”, сада је, нема сумње, једини озбиљан одговор на неподопштине који се може пружити у оквирима понижене позоришне делатности.

Савремена српска драма број 39 / 2009

Радомир Путник (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Најновија свеска часописа Сцена (број 1–2, 2009) посвећена је представљању савремене немачке драме. Објављено је шест драмских текстова који би требало, по оцени приређивача овога тематског блока Маје Пелевић и Бојане Денић, да прикажу “један могући поглед тематских, стилских и формалних тенденција у савременој немачкој драми данас”. Пелевићева и Денићева констатују да се њихов избор у великој мери поклапа са репертоаром фестивала у Милхајму који је посвећен афирмацији савремене немачке драме. Тиме нас приређивачи посредно упознају са важном карактеристиком данашње позоришне политике у Немачкој, са осмишљеним неговањем савремене немачке драматургије. Циници би рекли да је Милхајм преузео некадашњи концепт Стеријиног позорја, када је овај Фестивал био посвећен домаћем драмском стваралаштву; Стеријино позорје је напустило ову програмску оријентацију и постало сајам свеколиких позоришних појава, што ће рећи да је изгубило физиономију зарад подржавања нејасних глобалистичких тенденција. Немци, као озбиљан народ, имају другачији приступ позоришној уметности и поштују своје драмске писце, па је сасвим заснован закључак да је једно од престижних места у савременом театарском животу Европе резервисано за немачко позориште управо због систематског и континуираног подржавања својих писаца.
Као корисна допуна тематском блоку савремене немачке драме, у истом броју Сцене, може да послужи оглед Ане Томовић “У сталном дијалогу са публиком”; Томовићева, наиме, бележећи искуства са студијског боравка у Немачкој, говори о начину организовања позоричне делатности у тој земљи. Као и у другим областима живота и рада, и у театарској делатности ради се плански и осмишљено где се синхроно повезују све области, од појаве драмског текста, преко продукције и менаyмента, до рецепције и учешћа представе на фестивалима. Другачије речено, озбиљна држава има и озбиљну културну политику. Ако смо своје прве театре у деветнаестом веку основали по узору на аустријска и немачка позоришта, ако смо редитеље и глумце слали на усавршавање у Беч и Минхен, зашто не бисмо и данас преузели искуства ове развијене позоришне средине? То је питање које се неодољиво намеће после прелиставања најновијег броја Сцене.
Одговор је, нажалост, јасан. Протекао је већ сувише дуг временски период у коме су први чиновници Владе Србије овлашћени да се старају о култури (министри) нудили произвољне концепте развоја ове делатности; сваки концепт – ма какав био – ако нуди системска решења заснована на закону, по природи ствари бољи је од анархије. Невоља је, међутим, у томе што ни такви концепти нису поправили стање. Они су само помогли да се уруше институције које су носиоци базичне националне културе, а импровизације у решавању кадровских питања и хитне санације појединих уметничких институција и даље помажу да се одржи привид да се у култури и уметности Србије одвијају какви-такви програми.
Нема сумње, најпотпунији и најзаснованији драматуршко-театарски концепт нуди, већ дуже од деценије, Удружење драмских писаца Србије, у сарадњи с Позориштем Модерна гаража. Концепт је, колико једноставан толико и логичан, јер му је циљ да читалачку, позоришну и уопште стручну публику упозна са драмским текстовима које стварају писци у Србији. Редакција едиције Савремена српска драма није заговорник ни промотер само једне естетике, једне позоришне концепције, тренда или моде, већ је, напротив, поборник неговања различитости израза, приступа, ауторских поетика и остварења, имајући на уму стратешку идеју да сваки добар драмски текст треба да буде представљен јавности, односно да се омогући ауторима да своја остварења презентују на достојанствен и прикладан начин. Театролози и други театарски познаваоци већ су установили
да је у овој едицији објављено око две стотине драмских штива, свих жанрова и стилова, и да су штампани драмски текстови писаца који припадају свим нараштајима – од најмлађег до најстаријег – али да су објављене и драме у међувремену преминулих чланова Удружења драмских писаца, чиме ово Удружење одаје дужно поштовање према делима стваралаца који више нису међу нама. Овим поступком Удружење драмских писаца Србије, у складу са својим скромним могућностима, часно обавља свој задатак у афирмацији и заштити и оних својих чланова који су нас, нажалост, напустили.
Најновији избор драмских текстова који доноси ова свеска, садржи четири оригиналне драме и једну адаптацију.

Савремена српска драма број 4 / 1999

Богдан Шпањевић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Када бисмо пет драма објављених у овом издању посматрали као делове само једног драмског текста – добили бисмо наративни лук разапет између раног средњег века и данашњих дана у коме се Срби у кратким интервалима између ратова баве позориштем. Тај текст је настајао скоро тридесет година (од 1973. када је први пут изведен Илићев комад Пуч до 1999. када је написан Лебовићев
комад Кактуси и руже) и обухвата седамсто година историје и читав низ ликова који су том историјом обликовани – неки су је стварали, неки су се против ње борили, а неки су живели само њене последице.
Та, само једна од безбројних прича које би се на исту тему могле испричати, састављена од пет различитих драма највећа је драгоценост овог издања. Она свакако није случајно у вези са временом у коме се ово издање појављује. У приповести испричаној кроз пет потпуно различитх драматуршких поступака, заиста доминирају мотиви рата и позоришта, као два начина на које је
српски народ научио да покаже оно што јесте, да искаже своју суштину. Но, ово није једина спона која постоји између текстова. И Дорићев комад Позориште у провинцији и Лебовићев Кактуси и руже приступају српском позоришту на сличан начин. Благонаклона спрдња која понегде у Доришевом тексту добија тон фарсе у Кактусима и ружама је прожета чеховљевском сетом над животом који пролази. Док су Кактуси више усмерени на универзалне теме уметничког стварања, Провинцијско позориште је комад обојен потпуно локалном бојом и заправо се бави разликом између српског и светског позоришта. Док Илићев текст Пуч показује ликове који својим огромним страстима покрећу историју, Панићев комад Кад ћеш доћи се бави страдалницима којима се историја окрутно поиграла и, сломивши им кичму (коју нису хтели да савију), бацила на ђубриште времена.
Пуч говори о безбожнима, а Кад ћеш доћи о православнима...  >>> види поговор у целости

Савремена српска драма број 40 / 2009

Радомир путник ( из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Четрдесета свеска едиције Савремена српска драма представља мали јубилеј, потврђује да је једна оваква библиотека била неопходна и, у исто време, симболизује далекосежност одлуке Управе Удружења драмских писаца Србије да се покрене издавачка делатност упркос инертности и незаинтересованости градских и републичких институција власти, односно оних њихових извршних органа који би требало да подрже, потпомогну и стимулишу сваки засновани пројекат у области културе и уметности. Свеска коју читалац држи у рукама означава да се у Србији, упркос игнорантског односа режима – а било их је више током минулих десетак година од када је едиција покренута – може учинити много више на подручју стваралаштва, посебно у оквирима издавачке делатности, уколико се удруже конструктивна идеја, жеља да се оствари заједничко добро и позитивна енергија која постоји код сваког грађанина, али је треба препознати и понудити јој да се испољи. Најзад, ова свеска – као и све пређашње – сведочи и о чињеници да се у Србији пише драмска књижевност која превазилази границе ускогрудости, ксенофобије, сваке затворености и опасног самозадовољства, драмска књижевност која негује све облике и жанрове, поетике и изразе и која стоји уз бок савременој драми која се објављује и у далеко развијенијим позоришним срединама. Ова тврдња темељи се на 222 укупно објављене драме у 40 свезака. То је неспоран доказ о богатству и разноликости естетика које негују драмски писци у Србији. То је, такође, податак вредан поштовања који говори о преданости и посвећености драмских аутора своме списатељском послу, о њиховој истрајности да, упркос одсуству материјалне и медијске подршке, наставе да стварају своје богато, живописно и разиграно позориште. Театар Удружења драмских писаца Србије и Позоришта “Модерна гаража” данас је игралиште с највећим бројем премијера у сезони! Истовремено, едиција Савремена српска драма представља и издавачки подухват којим се наши позоришни ствараоци легитимишу на разним театарским сусретима и изложбама позоришних књига. Књиге из ове библиотеке пружају наду да ће се српско позориште променити набоље, не само због тога што је оно у сваком погледу доспело на недопустиво низак ниво, већ и зато што овде објављене драме јесу изазовније, пре свега у уметничком погледу, од дела разних светских писаца која нам се данас нуде као пут који треба следити.
Није наше позориште сиромашно због тога што нам је земља у транзицији; неких пара увек има и сваке сезоне изведе се у београдским позориштима двадесетак премијера. Наш театар је сиромашан због утицаја политичке воље која и у театру одређује све – од кадровских, персоналних питања до репертоара. Таква политика најављује убрзано пропадање српског позоришта, а да је тај процес већ започео говоре и премијере текуће сезоне (2009/10) које је позоришна критика означила као неуспешне. Гледаоци су препознали да је реч о ерозији позоришне уметности и њихова реакција – опадање посете – била је за сваког познаваоца позоришних прилика очекивана...

Савремена српска драма број 41 /2010

Куда је кренула драмска књижевност на истеку прве деценије двадесет првог века? Какви су њени појавни облици, на које се технике ослања и, најзад, за које се естетске правце залаже? Ова и безброј других питања сустичу данашње драмске писце, постављајући им бројне недоумице као препреке које ваља савладати...
Позоришна пракса у нас, превасходно у Београду, одабрала је као свој програм естетику постдрамског позоришта, не истражујући превише шта овај појам у суштини означава. Такође, не питајући се да ли су наши глумци и редитељи кадри да одговоре захтевима ове естетичке школе. На крају, не питајући ни гледаоце зарад којих постоје, да ли хоће, желе и могу да разумеју такве представе. Професор Жан-Луј Бесон прецизно, и свесно се одричући вредносних судова, дефинише суштину постдрамског позоришта:
“...Постдрамско позориште се залаже за сцену као почетак и као продор, а не као преписивање стварности која би била изван ње (Леман). Њему дакле није потребно да води рачуна о традиционалним димензијама позоришта. Напротив, оно се користи свим уметностима: плесом, песмом, музиком, пантомимом, говорним позориштем, графичким уметностима, осветљењима, видеом, виртуелним сликама, холограмима...  Намера је да се подстакне уобразиља, да се покрену асоцијације, да се створи свет слика који се опире објашњавајућем читању и који се не може свести на једнозначну метафору (Хајнер Милер). Текст није искључен из тог пројекта, али се на њега не гледа као на ослонац и услов представе. Он је један од елемената, као и гестуалност, музика, визуелност. Као што истиче Ханс-Тис Леман, корак ка постдрамском позоришту преваљен је оног часа када су сва позоришна средства која нису језичка стављена у исту раван с текстом, или су се могла доследно замислити без њега. Постдрамско је захтев за стварном аутономијом позоришта у односу на драму, аутономијом коју су наслутили и прижељкивали још од краја XIX века симболисти а касније на безбројне начине и многи други: Арто, надреалисти, Гертруда Стејн, Виткјевич, итд., а која је доживела своју пуну зрелост тек у последњим деценијама ХХ века. (...) Какво ће бити сећање на ово позориште у одсуству текста који је, до сада, испуњавао ту функцију? Видео? Партитура коју тек треба измислити и у којој би били забележени плес, музика, текст и многобројни елементи представе? Можда ће постдрамско позориште бити позориште без сећања или ће сећање о њему бити тек фрагментарно.”*
Да ли треба подсећати читаоца ових редова да проф. Бесон закључује текст кондиционалом, да тек очекује да се појаве драмска штива која ће одговорити захтевима које поставља постдрамски театар. Другачије речено, Бесон закључује да ће постдрамски театар – можда – бити позориште будућности које ће имати сасвим другачији процес настанка и извођења представе, чиме нас подсећа и на једну другу истину коју су савремени менаџери нашег позоришта заборавили, ако су је икада уопште и знали: естетика једног позоришта не може се насилно мерити (кројити, парати, шити, итд.) мерилима неке друге естетике. То, преведено у језик позоришне праксе значи да није упутно нити пробитачно да се драме које припадају класичној књижевности, ренесанси, бароку, реализму, итд. на силу гурају у одећу постдрамског театра.
Ову истину, срећом, драмски писци добро знају. Знају, такође, да од њих не зависи даљи пут српског позоришта. Текући позоришни живот заснован је на чињеници да углавном редитељи одређују позоришну естетику, осим у ретким случајевима када се позоришне управе заложе за дело страног аутора. А очекивати да редитељи поседују било какву уметничку или друштвену одговорност је илузорно, осим, разуме се, часних изузетака. Круг оних који данас воде наша позоришта регрутован је из редова позоришних делатника који воле себе у позоришту, а не позориште у себи и по себи.

*
Жан-Луј Бесон: Постдрамско, у: Лексика модерне и савремене драме, приредио Жан-Пјер Саразак.

Савремена српска драма број 42 / 2010

Удружење драмских писаца Србије већ неколико деценија расписује конкурс за текст савремене драме, а најбољој драми припада награда Бранислав Нушић; овај конкурс представља једну од најзначајнијих тековина Удружења и даје додатни смисао његовом постојању. Потреба позоришта за новим драмским текстовима је трајна и непорецива. Нису ли и у старој Грчкој расписивани конкурси за драму? Није ли Јован Ђорђевић, први управник Српског народног позоришта писао: “Драме нам дајте – нове, изворне драме! Та сваки вам догађај из старе, нове и најновије повеснице довољно материје даје какве ни Шекспир није имаокада је безсмртна своја дела писао! Ено вам златна и крвава времена Немањића, ено вам сјајнобледа епоха српских деспота, ено вам јуначког гнезда Црне Горе, ено вам тужна епоха србског сужањства и турског зулума, ено вам Црног Ђорђа и Мишарског Поља, ено вам србско-мађарског рата и србобрански бедема! Пишите драме, тако вам бога! У својственост народног живота, у оно вечито и неисцрпно врело народне поезије и драматургије јошт нико није ни дирнуо; – у сниске колибе и густе гајеве наше простоте јошт нико ни завирио није да, по примеру туђинаца, наше праве врлине покупи и обелодани, да свет с правим српским мишљењем, осећањем, говором и делом упозна.”
Јован Ђорђевић је позвао писце да се у време борбе за националну самобитност посвете темама из српске историје, јер је добро знао да само народ са сопственом књижевношћу може да опстане, да се одржи, да се не асимилује и не одроди од националних, аутентичних вредности. Тако је Ђорђевић писао средином деветнаестога века, а његове речи једнако упозоравају и данас; опет се налазимо под притисцима да се прилагодимо европским вредностима, при чему се губи из вида да је један од битних стандарда исте Европе очување националног бића. Позоришта у томе процесу имају важан задатак да негују националну драмску књижевност. Ако погледате репертоаре водећих позоришта у Енглеској, Француској или Немачкој, видећете да су репертоари компоновани већином од драма њихових националних аутора. Страних писаца има у оној сразмери која омогућава гледаоцима да се упознају са класичним делима великих писаца. Алтернативна позоришта, разуме се, не подлежу обавези гвозденог репертоара и код њих можете срести дела савремених аутора из других средина.
Реч је, дакле, о поштовању сопствене драмске књижевности и сопственог језика. Најзад, реч је о самопоштовању. Потписник ових редака слути да се у ерозији свих вредности у нашем друштву, појам самопоштовања негде изгубио, да је ишчилео пред бахатим наметањем туђих принципа и модела који нису примерени ни нашем начину мишљења, ни богатој драмској и театарској традицији која нас обавезује на поштовање највиших домета. Управо се ослањајући на ту и такву традицију, Удружење драмских писаца Србије обавезало се да јавним конкурсом за драмски текст подржи ауторе, да афирмише појаву нових штива и да их уведе у јавност. Јер, чини се да изнова ваља подсећати позоришне управе на ноторну истину коју је концизно изрекао Џорџ Бернард Шо: “Театар настаје од драме, а не настаје драма од театра”.
Жири конкурса УДПС за 2009. годину радио је у саставу:Миладин Шеварлић (председник), Снежана Кутрички и Иван Панић. Драме које се налазе у овој свесци најуспешнији су текстови по оцени жирија. Драма Глиб Жељка Карана добитник је награде “Бранислав Нушић”.

Савремена српска драма број 43 / 2010

Ова свеска едиције Савремена српска драма неминовно је у знаку недавно преминулог Миодрага Ђукића, председника Удружења драмских писаца Србије, иницијатора едиције и одговорног уредника свих издања УДПС. Посвећен раду УДПС, његовој афирмацији и афирмацији његових чланова, Миодраг Ђукић је буквално до свог последњег даха, улагао максималну енергију у реализацију програма које је, годинама успешно водећи Удружење, осмишљавао и подстицао. Драмско дело Миодрага Ђукића (1938-2010) представља особену појаву у савременој српској драмској књижевности. Написао је двадесетак драма за позориште и радио, али на позоришну сцену доспео је само мањи број текстова. Разлоге за Ђукићево одсуство са наших позорница ваља тражити у ванпозоришним разлозима. Али и оне његове драме које су
шездесетих и седамдесетих година прошлог века биле постављене на српске сцене, упознале су нашу културну и уметничку јавност са појавом новог и аутентичног писца чије драме нису ни лагодне ни лаке за тумачење, а које се баве оним непријатнијим садржајем живота.

Савремена српска драма број 44 / 2010

Бошко Сувајџић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Драме које су окупљене у 44. свесци едиције Савремена српска драма, тзв. „женске драме“, сведоче чудесну виталност српске драмске продукције. Разнородне у одабиру тема, три драме за децу и три за одрасле, показују запањујућа сагласја и сличности у поетици, драматуршким захватима, сценским решењима, стилским регистрима, исходима. Тако смо сведоци чињенице да две луткарске драме и једна радио-игра за децу говоре о врло озбиљним темама, као што су медијска персифлажа стварности, погубност неконтролисане политичке моћи и власти, крхкост љубави и непоновљива величина живота. Драме за одрасле пак придају велику пажњу музичком чарању, визуелној и звучној игри која прати текст. И мизансцен је сродан: у античком театру се одвија позориште лутака, у позоришту лутака изводи антички театар.
Све драме које су пред читаоцем проблематизују тему љубави. Међу човеком и женом, луткама, музичким инструментима – Гудачићима и Дувачићима, олимпским боговима и словенских божанствима, човеком и компјутером. Све имају додирне тачке са древним митологијама. Било да је грађа за драмски заплет узета из богате ризнице грчке митологије, било из евоцирања словенског паганског пантеона, било да се у амбијенту урбаних митологема тематизује човекова постисторијска судбина... >>> комплетн поговор

Савремена српска драма број 45 / 2011

Бошко Сувајџић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

У 45. свесци едиције Савремена српска драма налазе се остварења четири значајна савремена српска драмска писца. Назире се заједничка тематско-сижејна нит. Две драме тематизују историјско време конституисања југословенске зајед-
нице док преостале две говоре о времену пропадања традиционалних вредности у српском транзицијском друштву насталом на рушевинама те исте заједнице. Почетак и крај једне антибајке. Трагичан биланс епохе.
О Југославији се горко расправља како у тексту крлежијански оркестриране драме Божидара Зечевића о последњим данима Аустро-угарске царевине и блатњавим рововима Паноније, тако и у драми која симболички проблематизује трагични свршетак живота и владавине кнеза Михаила из аспекта његовог утопијског пројекта велике југословенске заједнице. Државе која ће се, створена у крви просвећених апсолутиста, распасти у апсолутизму непросвећених примитиваца.

Савремена српска дртама број 46 / 2011

Бошко Сувајџић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Овогодишњи анонимни конкурс Удружења драмских писаца Србије за најбољи савремени драмски текст изнедрио је неколико зрелих и упечатљивих драма, које су сабране у 46. свеску угледне едиције Савремена српска драма и овде се објављују први пут. Награду „Бранислав Нушић“ ове, као и прошле године, освојио је Жељко Каран, за драму Џенериканци, чиме је показао да је стасао у озбиљног драмског писца чије комаде савремена српска театарска критика не сме прећуткивати, барем не на своју штету. Уз победнички текст у овој свесци штампају се још три наслова која су ушла у најужи избор за награду „Бранислав Нушић“. То су: Аписова клетва Миодрага Илића, Нежење Обрада Ненезића, и Мајсторска радионица (Ругалица насилној смрти) Александра Нога.

Савремена српска драма број 47 / 2011

Бошко СУВАЈЏИЋ (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Драме које су пред читаоцем имају јединствено исходиште. Положај индивидуе пред силом која растаче, раздешава и прља све чега се дотакне. Човек је изгужвано клупко крви и меса пред слепим, неумитним витлом историје и живота. У свим текстовима говори се о мимикрији. И о жељи. Било да је реч о трансвеститу, располућеном између тела и тела, о проститутки, која чезне за љубављу, болеснику, који жуди за оздрављењем, о писцу који бива располућеником тела и духа, или пак о политичком театру који поништава биолошку егзистенцију својих глумаца укидајући им основне моралне принципе Игре. Јунак је апатрид, избегао из сопственог тела (трансвестит), или пак из сопствене судбине (писац-револуционар), или пак из сопствене професије (чиновник) и уметничке визије (театар апсурда и смрти).
Неприпремљеног читаоца ће можда поразити бездушна звероликост света, крхкост јединке, немоћ и беда уметности у свету идеологије и политике, са чим ће бити бруталнло суочен у текстовима овог броја “Савремене српске драме”. У светлу савременог друштвеног тренутка, без обзира на то када су написане, драме су веома актуелне... >>> комплетан поговор

Савремена српска драма број 48 / 2012

Бошко СУВАЈЏИЋ (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Горана Баланчевић, овогодишњи лауреат престижне награде „Бранислав Нушић“, коју традиционално додељује Удружење драмских писаца Србије, рођена је 1988. године. Тиме се одбацује приговор да домаћи драмски текст не ваља, да нема младих, надарених и драматуршки образованих аутора, те да на позоришне репертоаре по сваку цену ваља стављати стране комаде, без обзира на њихов квалитет... >>> комплетан поговор

Савремена српска драма број 49 / 2012

Бошко СУВАЈЏИЋ (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Погрешка (hamartia), према Аристотелу, настаје „када неко нешто учини не знајући кога или чега се његов чин тиче, ни којим средствима, ни с каквим циљем је то учинио“ (Никомахова етика). Постоји ли трагичка погрешка у поступцима, судбинама и животима јунака драма које су пред нама? Да ли су то аутентични хероји рођени у погрешно време? Или је време аутентично, а хероји погрешни? Или ништа није погрешно, али није ни право, јер време и ликови књижевног дела не могу бити ни истинити нити погрешни, већ само веродостојни или не? >>> комплетан поговор

Савремена српска драма број 5 / 1999

Жељко Хубач – из поговора овој свесци Савремене српске драме

ГЕНЕРАЦИЈСКИ КРЕАТИВНИ ПЕСИМИЗАМ
или Ова и оваква данашњица...

Драме у овој књизи потписују писци јако блиски генерацијски што се, без обзира на сву разноврсност тема, и осећа. Наиме, ови комади чине једну специфичну целину у којој је основно везивно ткиво (поред кохерентне драмске радње, у сваком смислу особених карактера, богатог и сочног језика) снажна потреба да се позоришном драмом битно утиче на људе и стварност, у правцу њиховог мењања набоље. И сами свесни своје немоћи у таквој врсти делања, ови писци ипак, и као песимисти, поштују своју потребу. Најзад, ни време их, на њихову и на нашу жалост, није демантовало у том и таквом, креативном песимизму.

Савремена српска драма број 50 / 2013

Извештај пише ко преживи (белешка поводом јубилеја едиције)
Миладин Шеварлић

Српски народ се простире донде докле се простире његова култура. Просторна распарчаност, политичке околности, притисци прождрљивих светских сила, са ове или оне стране океана, не могу да пониште његов интегритет, док не пониште његову традицију и културу. Српски народ ће постојати док постоје његове духовне стваралачке моћи. И постојаће као јединствени национални корпус, мимо граница и без обзира на “братску” мржњу којом је окружен. Срби су стари и искусни народ, који је опстао иако снагу није одржавао пљачком и геноцидом, као културне, просвећене силе, које су читаве народе и читаве цивилизације збрисале са лица земље, да би напуниле трезоре златом, да би саградиле раскошне палате и софистициране катедрале и да би, најзад, начинивши потрошачке клонове и од властитих народа, наставиле у крвавој “демократској” одори геноцидни поход на исток.
Срби су народ који памти и трпи, али који се увек изнова обнавља, да би одбранио своје историјско трајање. Знао је итекако да се брани оружјем, а када то није могао, бранио се моралном снагом и креативним духом који је сабирао памћење генерација и преносио га даље, кроз време. Ова књига што стоји пред тобом, добронамерни читаоче, мали је прилог духовном истрајавању српског народа у овим тешким временима, мали доказ његове целовитости, без обзира на којој се обали Дрине налазио. Ова књига која представља јубиларну педесету свеску едиције Савремена српска драма, у издању Удружења драмских писаца Србије, посвећена је, дакле, у целости, драмском стваралаштву писаца Републике Српске, указујући на континуитет и виталност српског креативног духа, који је у стању да се суочи са изазовима времена и да у њему претраје.

Савремена српска драма број 51 / 2013

Бошко Сувајџић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

„Свет се мења, али то је његова природа. Сувишно је бојати се тако избезумљено од онога што долази: суштински се неће разликовати од онога што данас постоји и што је увек постојало."
(Бела Хамваш, Модерна апокалипса)

„Нисам волео свет, нити је свет волео мене..."
( Џ. Г. Бајрон, Чајлд Харолд, III певање)

„Али шта је то што чини величину једне драме? Одмах ћемо рећи како је то бављење најосновнијим питањима која муче човека у једном времену, и како велика драма покреће основна питања човековог живота и његових вредности. Једноставно речено, без велике теме нема велике драме. Нема је ни без уметничког облика који са савршеном јасноћом износи пред нас ту тему, без – да се послужим једним прилично дискредитованим паром појмова – савршене усклађености садржаја и форме."
(Јован Христић, Проблем трагедије)

И доиста, све драме које су пред нама имају једну једину велику тему, условљену временом и друштвеноисторијским контекстом: како преживети пропадање српског друштва. Текстови који су пред нама приказују друштво у коме су лични интереси, похлепа, лаж и медиокритетство проглашени за виталне државне интересе. Друштво у коме су политичари слепи, бездушни администратори живота и судбина, а не мудри предводници свога народа и заступници његовог интереса.

Савремена српска драма број 52 / 2014

Миладин Шеварлић (из предговора овој свесци Савремене српске драме)

Стојан Срдић је искусан драмски писац, са обимним опусом, више пута награђиван за своје стваралаштво. Успешно се огледао и у стиху и у прози. Књига која је пред нама представља репрезентативни избор ауторових драмских текстова, у жанровском распону од стилизоване поетске драме, која залази у сфере симболизма и представља изазов не само за редитеља, већ и за кореографа, до реалистичког, па и натуралистичког театра. Но, без обзира на жанровску разноликост, Срдићеве драме садрже изразити заједнички именитељ који се огледа у ауторовом доживљају живота и човекове судбине; пре свега, судбине која нам се дешава сада и овде, али са увидом који трансцендира ка општијим, универзалним значењима. Пођимо редом.

Савремена српска драма број 53 / 2015

Бошко Сувајџић, Снежана Кутрички (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Из мрачног колоплета смрти, страсти и злочина о којима говоре остали текстови, изводи нас драма Милана Јелића...
Породична драма Секс за понети драмског писца Драгане Абрамовић написана у форми „добро скројеног комада“, представља трагичну судбину данашње породице тј. онога што је од некадашње традиционално бројне породице остало (мајке и ћерке) јер породично је на Балкану судећи по свекодневним написима у штампи постало готово без изузетка синоним за трагично...
Драма Николе Теофиловића Последња жеља Драгише Недовића фрагментарног је карактера и уобичајен је модел ком се прибегава да би се концентрисала продужена временска амплитуда и нагласило тематско јединство...
Драмски текст На путу среће Жике Ранковића је како му и сам назив каже један сновидан позив у авантуру духа која нам кроз форму дечије драме нуди улазак у један другачији паралелни свет у коме јунаци па и публика сама могу пожелети све што их може довести у стање усхићености...

Савремена српска драма број 6 / 1999

Владимир Ђурић – Ђура (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Пред нама је шеста свеска зборника Савремена српска драма, коју издаје Музеј Позоришне уметности Србије, Удружење драмских писаца Србије и Завод за проучавање културног развитка. Спиритус мовенс ове веома значајне серије књига је Миодраг Ђукић, драмски писац и истакнути позоришни радник који је имао довољно визионарске снаге да пласира дела српских драматичара у будућност. Зашто је то битно? Управо зато што ће будући критичари, теоретичари и историчари краја ХХ века, морати једнога дана да растумаче шта се све дешавало на домаћој позоришној сцени и шта је све било битно, шта је све било вредно у оквирима велике светске продукције. У тешкој оскудици у којој се нашао театар у Срба на истеку миленијума, постојала је реална опасност да неки будући театролог помисли да српске драме задње деценије ХХ века није ни било. Таква је на жалост реална позиција српских драмских писаца у овом тренутку, чије се драме не изводе, не постављају на сцене, дакле не живе. Од сто посто репертоара на сценама Српских позоришта, деведесет посто чине различити булеварски текстови страних аутора и дела позоришних класика.
Савремене српске драме има свега десет посто. Но, та прича не важи само за последњих десет година овог века, она је изгледа константа у поимању вредности и знања српског народа. Велики енглески песник и мислилац Томас Стернс Елиот, сматрао је да је у уметности једини значајан проблем, проблем аксиологије, дакле вредновања постојећих дела. До краја ХIХ века постојале су
такозване нормативне поетике, које су просто прописивале шта се сматра вредним делом, а шта не. Двадесети век унео је хаос у свеопште критеријуме за одређивање вредности. Многобројни авангардни правци и покрети у уметности ишли су управо на то да се вредносни системи као такви потпуно разоре. Нихилизам једног футуризма, дадаизма, надреализма, патафизике, ситуационизма или панка, деконструисао је вредносне системе протеклих векова... >>> види поговор у целости

Савремена српска драма број 7 / 2000

Александра Милошевић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

У седмој књизи едиције Савремена српска драма издавачи имају част да вам са задовољством представе пет особених драмских остварења: Јанез Синише Ковачевића, Не љути се, човече Вере Црвенчанин, Дуг из Баден-Бадена Миодрага Ђурђевића, Косовска хроника Рајка Ђурђевића и Мала српска комедија Драгана Алексића. Међу мноштвом необјављених драма, уредништво ове едиције је изабрало драме заиста врсних позоришних стваралаца, очигледно водећи рачуна и о значајној чињеници да су неке од њих успешно прошле и кроз искуство сценске реализације. Иначе, након већ седам објављених књига, тј. 35 драмских текстова, и великог броја драма приспелих у редакцију, тешко да ће теза, очигледно репертоарски неповерљивих управа – да нема савремене српске драме – опстати. Да ли је ово доказ?!

Савремена српска драма број 8 /2000

Милош Латиновић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

ИРОНИЧНИ КАЛЕИДОСКОП

Пет драма објављених у осмој књизи библиотеке Савремена српска драма, коју педантно уређују и уредном динамиком (четири пута годишње) објављују Музеј позоришне уметности Србије, Удржење драмских писаца Србије и Завод за проучавање културног развитка, у низу разлика, од генерацијског припадништва аутора до тема које су плод њиховог интерсовања, издваја се, како би математичари рекли, заједнички именитељ осме књиге доказа о постојању савремене драме у Срба, а то је – иронија. Иронија као елемент повезивања пет драма Едуарда Дајча, Леона Ковкеа, Душана Савковића, Миладина Шеварлића и Владимира Ђурића, чини нову књигу Савремених српских драма кохерентном и у том контексту значајном за проучавање, али и практичну позоришну делатност, јер се на једном месту могу пронаћи драме различитог садржајног опредељења, богате иронијом као истоветним ауторским средством при третману тема. Тако конципирана књига осликава – и раније уочену – озбиљност приступа и показује колики простор заузима савремена српска драма данас и овде. Такође, осма књига Савремене српске драме, показује и вештину домаћих аутора у истраживању жанра, али и спремност ка експериментисању, односно истраживањима у новим и међужанровским формама.
Али, пођимо редом...