Савремена српска драма број 32 / 2007

Новинари који прате позоришни живот, када настане празни ход у текућој сезони и остану без актуелних тема, довијају се како знају и умеју да испуне норму; једна од стандардних ако не и омиљених новинарских питалица односи се на драмско стваралаштво, па се журналисти лаћају дежурног питања “Имамо ли савремену домаћу драму?“ и ово питање постављају званима и незванима, зналцима и лаицима, увек некако дискретно сугеришући саговорницима да они, новинари, под савременом домаћом драмом подразумевају, дакако, комад који се бави текућом политичком ситуацијом. Ако немате среће па вас новинар заскочи овим питањем и ако покушате да објасните да савремена домаћа драма није исто што и извештај из Скупштине или пијаце или дома здравља, доспећете у позицију да увек изнова тумачите давно познату истину да савремено није исто што и помодно, односно да се драмски текст и његова савременост процењују неким другим критеријумима, а не дневно-политичким, или још горе, страначким интересима.
Нису, разуме се, новинари криви што се бркају лончићи и што се страначки сукоби дижу на ниво трагичких принципа; добар део одговорности за симплификацију естетских параметара припада и самим позоришницима. Неки од њих из заблуде, неки их друге побуде, а неки из незнања априористички одбацују атрибут национално или га злонамерно тумаче као шовинистичко или ксенофобично, те домаћој драми – снабдевајући је таквим миразом – ускраћују приступ на позорнице, сервилно се старајући да на њих доспеју писци из других простора који, додуше, не уживају ни углед нити су им дела хвале вредна, али имају једну врлину – долазе из иностранства – па су самим тим стекла довољан квалитет који их препоручује за извођење. За узврат, ова делца у очима дела наших позоришника стварају привид да је и наше позориште стало уз раме европском позоришту, односно да је извршен први корак за неопходну интеграцију у европску позоришну културу. Једна заблуда за собом повлаши другу, а друга трећу; заблуда о потреби стимулисања добрих представа на рачун домаће драме, довела је до промене концепције најзначајнијег домаћег позоришног фестивала, Стеријиног позорја. Али, ту није крај приче, већ њен уводни део; у другоме делу који следи наредних сезона, фаворизоваће се извођачки али не и стваралачки допринос театарској уметности, да би се – још
доцније – овај фестивал претопио у нејасну ревију која са позориштем има мало заједничког.
Да ли ће и тада новинари постављати питање “Имамо ли савремену домаћу драму?”, или ће схватити да смо сви заједно драмска лица у комаду који се пише у неким другим лабораторијама, никако не списатељским? Да ли се можемо супротставити надирућој површности коју собом доноси естетика постмодерног глобализма? Део одговора на ова питања пружају драме објављене у овој свесци
едиције Савремена српска драма.