Савремена српска драма број 19 / 2004

Незахвалну улогу поговорача у 19-тој књизи едиције Савремена српска драма сам прихватио не зато што је мала (нема малих улога, има малих глумаца), него зато што је одговорна у мору етаблиране духовне неодговорности око нас. Унутар личне опсесивне жудње за особеним и ефектним, покушао сам да канда смиислим оригиналну, а ризичну форму поговора. Форму којом поговарач ризикује приговоре од аутора кога умишља да опсервира на неприкосновено необичан начин.
Поговарач за потребе рецензије драме “отима” колегама од пера “умоченог у сценску илузију”, фрагмент - сегмент њиховог дијалога истргнутог из драме коју поговара. Притом, поговарач отворено користи метод кога оличава Ничеова максима: “Све што можеш да отмеш, не дозволи да ти буде поклоњено”. Поговарач за одговоре драмских писаца на своја смишљене или намерно обесмишљене запитаности, максимално користи реплике драмских ликова из третираних драма. Притом, поговарач цитира и дидаскалије аутора, пише саркастичне дидаскалије, теоретише, есеизира и естетизира, а да притом не користи фрагменте позоришне критике, боље речено придике. Поговарач као штребер ђаче има зазор од укора и страх од прекора. Намера поговорача је провидна до транспарентности. Поговарач жуди и жедни за комуникацијом са драмским писцима исто онолико колико њихова дела жуде комуникацију са гледалиштем.
На крају, да не би скроз-наскроз био погрешно схваћен, поговарач као аутор једне од драма у 19-тој књизи едиције “Савремена српска драма”, наравно, неће ступати у дијалог са самим собом. Поговарач је суд о свом драмском предлошку “Атрактиван наслов”, са особитим задовољством препустио и поверио вредносном моно есеју уваженог колеге Момчила Ковачевића, алиас Леона Ковкеа.
Лица овог поговара су ПОГОВАРАЧ и АУТОРИ понаособ. Радња се догађа на даскама које оличавају ординацију духа.