Савремена српска драма број 42 / 2010

Удружење драмских писаца Србије већ неколико деценија расписује конкурс за текст савремене драме, а најбољој драми припада награда Бранислав Нушић; овај конкурс представља једну од најзначајнијих тековина Удружења и даје додатни смисао његовом постојању. Потреба позоришта за новим драмским текстовима је трајна и непорецива. Нису ли и у старој Грчкој расписивани конкурси за драму? Није ли Јован Ђорђевић, први управник Српског народног позоришта писао: “Драме нам дајте – нове, изворне драме! Та сваки вам догађај из старе, нове и најновије повеснице довољно материје даје какве ни Шекспир није имаокада је безсмртна своја дела писао! Ено вам златна и крвава времена Немањића, ено вам сјајнобледа епоха српских деспота, ено вам јуначког гнезда Црне Горе, ено вам тужна епоха србског сужањства и турског зулума, ено вам Црног Ђорђа и Мишарског Поља, ено вам србско-мађарског рата и србобрански бедема! Пишите драме, тако вам бога! У својственост народног живота, у оно вечито и неисцрпно врело народне поезије и драматургије јошт нико није ни дирнуо; – у сниске колибе и густе гајеве наше простоте јошт нико ни завирио није да, по примеру туђинаца, наше праве врлине покупи и обелодани, да свет с правим српским мишљењем, осећањем, говором и делом упозна.”
Јован Ђорђевић је позвао писце да се у време борбе за националну самобитност посвете темама из српске историје, јер је добро знао да само народ са сопственом књижевношћу може да опстане, да се одржи, да се не асимилује и не одроди од националних, аутентичних вредности. Тако је Ђорђевић писао средином деветнаестога века, а његове речи једнако упозоравају и данас; опет се налазимо под притисцима да се прилагодимо европским вредностима, при чему се губи из вида да је један од битних стандарда исте Европе очување националног бића. Позоришта у томе процесу имају важан задатак да негују националну драмску књижевност. Ако погледате репертоаре водећих позоришта у Енглеској, Француској или Немачкој, видећете да су репертоари компоновани већином од драма њихових националних аутора. Страних писаца има у оној сразмери која омогућава гледаоцима да се упознају са класичним делима великих писаца. Алтернативна позоришта, разуме се, не подлежу обавези гвозденог репертоара и код њих можете срести дела савремених аутора из других средина.
Реч је, дакле, о поштовању сопствене драмске књижевности и сопственог језика. Најзад, реч је о самопоштовању. Потписник ових редака слути да се у ерозији свих вредности у нашем друштву, појам самопоштовања негде изгубио, да је ишчилео пред бахатим наметањем туђих принципа и модела који нису примерени ни нашем начину мишљења, ни богатој драмској и театарској традицији која нас обавезује на поштовање највиших домета. Управо се ослањајући на ту и такву традицију, Удружење драмских писаца Србије обавезало се да јавним конкурсом за драмски текст подржи ауторе, да афирмише појаву нових штива и да их уведе у јавност. Јер, чини се да изнова ваља подсећати позоришне управе на ноторну истину коју је концизно изрекао Џорџ Бернард Шо: “Театар настаје од драме, а не настаје драма од театра”.
Жири конкурса УДПС за 2009. годину радио је у саставу:Миладин Шеварлић (председник), Снежана Кутрички и Иван Панић. Драме које се налазе у овој свесци најуспешнији су текстови по оцени жирија. Драма Глиб Жељка Карана добитник је награде “Бранислав Нушић”.