Савремена српска драма број 47 / 2011

Бошко СУВАЈЏИЋ (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Драме које су пред читаоцем имају јединствено исходиште. Положај индивидуе пред силом која растаче, раздешава и прља све чега се дотакне. Човек је изгужвано клупко крви и меса пред слепим, неумитним витлом историје и живота. У свим текстовима говори се о мимикрији. И о жељи. Било да је реч о трансвеститу, располућеном између тела и тела, о проститутки, која чезне за љубављу, болеснику, који жуди за оздрављењем, о писцу који бива располућеником тела и духа, или пак о политичком театру који поништава биолошку егзистенцију својих глумаца укидајући им основне моралне принципе Игре. Јунак је апатрид, избегао из сопственог тела (трансвестит), или пак из сопствене судбине (писац-револуционар), или пак из сопствене професије (чиновник) и уметничке визије (театар апсурда и смрти).
Неприпремљеног читаоца ће можда поразити бездушна звероликост света, крхкост јединке, немоћ и беда уметности у свету идеологије и политике, са чим ће бити бруталнло суочен у текстовима овог броја “Савремене српске драме”. У светлу савременог друштвеног тренутка, без обзира на то када су написане, драме су веома актуелне... >>> комплетан поговор