Савремена српска драма број 4 / 1999

Богдан Шпањевић (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Када бисмо пет драма објављених у овом издању посматрали као делове само једног драмског текста – добили бисмо наративни лук разапет између раног средњег века и данашњих дана у коме се Срби у кратким интервалима између ратова баве позориштем. Тај текст је настајао скоро тридесет година (од 1973. када је први пут изведен Илићев комад Пуч до 1999. када је написан Лебовићев
комад Кактуси и руже) и обухвата седамсто година историје и читав низ ликова који су том историјом обликовани – неки су је стварали, неки су се против ње борили, а неки су живели само њене последице.
Та, само једна од безбројних прича које би се на исту тему могле испричати, састављена од пет различитих драма највећа је драгоценост овог издања. Она свакако није случајно у вези са временом у коме се ово издање појављује. У приповести испричаној кроз пет потпуно различитх драматуршких поступака, заиста доминирају мотиви рата и позоришта, као два начина на које је
српски народ научио да покаже оно што јесте, да искаже своју суштину. Но, ово није једина спона која постоји између текстова. И Дорићев комад Позориште у провинцији и Лебовићев Кактуси и руже приступају српском позоришту на сличан начин. Благонаклона спрдња која понегде у Доришевом тексту добија тон фарсе у Кактусима и ружама је прожета чеховљевском сетом над животом који пролази. Док су Кактуси више усмерени на универзалне теме уметничког стварања, Провинцијско позориште је комад обојен потпуно локалном бојом и заправо се бави разликом између српског и светског позоришта. Док Илићев текст Пуч показује ликове који својим огромним страстима покрећу историју, Панићев комад Кад ћеш доћи се бави страдалницима којима се историја окрутно поиграла и, сломивши им кичму (коју нису хтели да савију), бацила на ђубриште времена.
Пуч говори о безбожнима, а Кад ћеш доћи о православнима...  >>> види поговор у целости