19. јануара 2017, на Богојављење Удружење драмских писаца Србије организовало је традиционални парастос своме оснивачу и патрону Браниславу Нушићу.
После Службе Божије, присутнима су се обратили председник УДПС, Миладин Шеварлић, генерални секретар КПЗ Србије, Живорад Ајдачић и добитник награде Бранислав Нушић за најбољу драму на анонимном конкурсу, драмски писац Никола Милојевић.
добитник награде, Никола Милојевић
Реч добитника награде Бранислав Нушић за 2016. годину на парастосу Нушићу 19. јануара 2017:
"Даме и господо, бићу веома кратак. Овај увод пишем пошто сам већ ставио тачку на свој говор, и видео да у њему има више једа и горчине него што сам желео, а што можда није упутно у овом тренутку кад треба да се сећамо великог ствараоца, да одајемо пошту и да се радујемо што имамо кога да славимо. Али моја стварност и мисао су на путу онога што овде бележим.
Најпре, дозволите ми да се захвалим Удружењу драмских писаца Србије на прилици да данас будем у оваквом друштву и на овом месту. За мене, веома свечани тренутак, настојаћу да искористим у покушају да кажем нешто вредно пажње и промишљања свих писаца, а упућено сенима Бранислава Нушића. Можда и не писаца толико, колико оних који би требало да, као селектори културолошких образаца и градитељи духа будућих нараштаја, извлаче наук из искуства свеколике књижевности за боље друштво и културније потомке. Знам да је то утопијско гледиште, али упућује на друштвени смисао књижевности. Институције културе, медији, поздравиће пљеском све напоре за очување вредних искустава којим нас литература и уметност уопште, свакодневно обогаћује. Али ће се увек, са извињењем услед неизлечивих бољки друштва, рећи да то нико, или веома мали број, кружно затворених људи, конзумира. А онда ће после тога да нас мало разведре оним што народ воли.
Ја немам "демократични" став у коме се култура, субкултура, надрикултура и некултура стављају на исти послужавник. Мислим да се вредности чувају одлуком да се сачувају.
Kоја је то несмотреност по среди, да ни после сто и више година од Нушићевог стваралачког зенита, у коме је, као неприкосновени читач нашег менталитета, упозоравао на муке, странпутице и неснађеност, тада још увек младог српског друштва, и данас оно буде исто тако младо, странпутично и неснађено. Kоја ће га то генерација постарити и снаћи? Ствари су, кудикамо, још горе. Оно што је у Нушићево доба био предмет спрдње, данас је на пиједесталу основних васпитних тежњи. И сваки индивидуални покушај да се против тога иде, да се младом духу не указује на благодети естраде, политизму као проходитељу животног пута, високој штикли и лакованој ципели као основним потенцијалима за међуљудске односе, завршава се озбиљном бригом за уклопљеност у средину.
Али, писци нису родитељи и васпитачи. Они упозоравају, постављају питања и мењају, пре свега, себе. И то је једино што могу да раде у својој уметности. А читаоци, бојим се само да неће кришом читати књиге, како би избегавали подсмехе здраве, напредне елите. Хвала."
