ПРЕВОДИЛАЦ

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Facebook


 

Савремена српска драма број 33 / 2007


Наши драмски списатељи, окупљени око Удружења драмских писаца Србије, упркос затворености позоришта – и даље постоје и стварају. За разлику од позоришта, Радио Београд и у најновије време ТВ Београд рачунају на писце свесни да ваљаног драмског програма нема без учешћа и креативног замаха савремених домаћих аутора; радио и ТВ, уосталом, примењују искуства и моделе понашања иностраних радио и ТВ станица. Када се већ помињу добронамеран став радија и ТВ, ваља подсетити да су и најзначајнија признања која су наш радио и ТВ стекли на међународним фестивалима – почев од пре пола века – заслужени на драмским текстовима српских писаца. Ово подсећање и спомињање некадашњих успеха само је доказ у прилог тези да нема развоја позоришног, радио и ТВ стваралаштва без сарадње са сопственим драмским ауторима. Слика позоришног живота може се приказати и на другачији начин; наше позориште је било присутно у свету онда када је било аутентично и самосвојно, и када је уносило одређену оригиналност у позоришна настојања Европе. Тај процес истраживања у савременој домаћој драми трајао је педесетак година, да би се зауставио одустајањем од основног програма Стеријиног позорја, од подршке и афирмације домаћег драмског стваралаштва. Позивање на европске трендове – чему су склона наша водећа позоришта – или још горе, на токове алтернативе у Америци, што је покаткад лозинка неких редитеља или помодних критичара, представља димну завесу која заклања незнање и неупућеност оних који данас предводе наше театре. Ако погледате програме водећих репертоарских позоришта у Европи – што се лако може урадити користећи Интернет – видећете да су у свакој земљи у репертоару најзаступљенији домаћи писци. Тек понегде, сасвим инцидентно, наићи ћете на име и дело увезеног писца. Постоје и изузеци – земље у транзицији настале после распада Југославије. И у овим срединама влада репертоарска конфузија и веровање да се приступа Европи уколико се у театрима играју комади писаца из Европске уније. Ово становиште постало је заједнички именитељ на који се ослањају позоришне управе које се – барем у Србији – постављају по обрасцу политичке припадности, или како се некад говорило, на основу политичке подобности. У земљи Србији, којом се бавимо и у којој живимо, позориште је у недоумици јер не уме да дефинише ни свој статус ни улогу у друштву. Ова констатација се посебно односи на позоришта у мањим срединама у којима се драстично огледа некомпетентност локалних власти у односу на своје позориште. Идеолошко слепило и искључивост једина су платформа на којој се гради однос према институцијама културе и уметности. Као значајан пример такве самовоље и непоштовања уметника који су узорни и непревазиђени у доприносу позоришном стваралаштву, може се навести одлука локалне самоуправе у Шапцу, где је из имена позоришта уклоњено име знаменитог глумца Љубише Јовановића. О томе је критички мудро и разложно писало више позоришних и јавних личности – посебно истичем напис Боре Драшковића “Како корача Бојл: биографија глумца” у књизи Равнотежа – што пружа охрабрење у нади да се простота ипак може превазићи. Извесно је, дакле, да збир важних питања везаних за позоришну делатност – од којих је једно, изван сумње статус домаћег писца – постаје све замашнији и да ће довести до критичне масе која ће захтевати ефикасно и брзо решење.

Филтрирање наслова     Прикажи # 
# Наслов чланка Погодака
1 Савремена српска драма број 33 / 2007 720
 

ПРЕПОРУКЕ

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер