ПРЕВОДИЛАЦ



 
 

 

Савремена српска драма број 36 / 2008

 


 

Радомир Путник (из поговора овој у свесци Савремене српске драме)

Често се у јавности спомиње незавидан положај драмских писаца у Србији; када се то каже обично се имају на уму њихов социјални статус као и затвореност наших позоришта према делима савремених аутора – осим, разуме се, понеких.
Извесно је да позоришне управе, посебно оне у позориштима изван Београда и Новог Сада, не показују превелику наклоност према делима савремених српских драмских писаца. У позориштима у унутрашњости ретко ћете имати прилику да видите праизвођење дела савременог аутора; дешава се, додуше, и то, али толико ретко да се може констатовати да је реч о инцидентима. Због чега, дакле, постоји отпор позоришних управа према делима савремених српских писаца? Одговор је, разуме се, сложен, а једном делу одговора на постављено питање припада чињеница да су позоришне управе некомпетентне. Ако прелистамо дневне новине за протекле две-три године – а новине су још увек ваљани извор информација, барем када је реч о позоришном животу – сабраћемо низ података који потврђују тезу о некомпетентности позоришних управа у позориштима Србије. Подсећамо се, реторике ради, на неколико скандалозних случајева које илуструју тезу о недостатку било каквог смисленог разлога за њихово чињење; у Зајечару, например, локална самоуправа укида позориште већином гласова одборника, па затим формира ново позориште у коме неће бити глумаца који су захтевали да  им се исплате зарађена примања. Управа позоришта не супротставља се овој одлуци, јер управника поставља локална власт по начелу политичке подобности а не стручности, па је илузорно очекивати да ће подобан управник реаговати на одлуку политичког фактора. У Шапцу, локална власт скида име величанственог глумца Љубише Јовановића из имена позоришта због Јовановићеве “идеолошке ангажованости” у прошлости. Колико се зна, Љубиша Јовановић је био антифашиста и члан “Позоришта народног ослобођења” за време Другог светског рата. У Шапцу, како се види, антифашисти немају подршку локалне самоуправе. У Вршцу, на чело Народног позоришта Стерија владајућа коалиција доводи на чело позоришта човека који је по занимању електричар. Дакако, та личност је активиста једне од странака које држе власт у томе граду. Могло би се и даље, без великог напора, налазити још примера некомпетентности, чиме би се доказао принцип да локалне власти немају свест о значају позоришта, односно да театар посматрају само као последњу оазу у којој је могућно обезбедити ухљебље за своје заслужне партијске активисте. Ако све то имамо на уму, онда можемо закључити да статус драмског писца у Србији и није тако рђав да не би могао да постане још гори. Писац своје дело барем може да објави и тиме га учини доступним стручној јавности и читалачкој публици. У много горем статусу од драмског писца су глумци у ангажману; њихова уметничка али и животна судбина зависи од недоучених и неквалификованих, најчешће недобронамерних особа које су – вољом владајуће странке или коалиције – доведене на радно место коме нису дорасле. Глумац у таквом позоришту, како видимо, не ужива никакву заштиту од самовоље горопадне локалне самоуправе, а глумчева права на рад и достојанство живота никако не могу да заштите и одбране разједињени и уситњени синдикати. Најзад, највећи губитник је публика која је суочена с импровизованим репертоаром, представама које овлаш, за кратко време постави гостујући редитељ са подобним глумцима, чиме се, на дуге стазе, гледаоци одвраћају од свога позоришта. За позоришну уметност, може се закључити, од овакве уметничке и кадровске политике нема никакве користи, али зато има штете која је немерљива.


Филтрирање наслова     Прикажи # 
# Наслов чланка Погодака
1 Савремена српска драма број 36 / 2008 707
 

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Facebook

ПРЕПОРУКЕ

Банер
Банер
Банер