ПРЕВОДИЛАЦ

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Facebook


 

Савремена српска драма број 37 / 2009

 


 

Радомир Путник (из поговора овој свесци Савремене српске драме)

Када рецензент драма савремених писаца – заједно са писцима – постане за тренутак обесхрабрен некомпетентношћу позоришних управа и када помисли да је ситуација у нашим позориштима (руковођење, репертоарска политика, уметнички израз) спала на најнижи ниво, посегнуће за мишљењем пређашњих позоришних ауторитета, не би ли у списима истакнутих критичара и театролога нашао макар скривени путоказ којим би наше позориште могло да пође путем успеха. Читање мудрих штива није тражење чаробног штапића, већ настојање да се – позивањем на ауторитете и њихове анализе – нађе излаз из уметничке летаргије која траје већ неколико година.
Ево шта вели Милан Грол (1876–1952) пре нешто више од једног века, 1906:

“Пре но што новчаном наградом подстакне српске писце да пишу, српска позорница мора пружити писцима другу помоћ, коју они могу добити само од позорнице, и коју не може надокнадити ни најбољи стечај (конкурс – прим. Р.П.) ни најпримамљивија награда. Да изазове утакмицу дела, српска позорница мора развијати утакмицу добрих дела у репертоару уопште, утакмицу добре глумачке игре и добре режије, и утакмицу што бољег и брижљивијег извођења српских комада на српској позорници. У репертоару, поред богатог и разноврсног прегледа свих драмских радова, свих значајних писаца и свих књижевности, српска позорнице дужна је на првом месту пружити домаћим писцима добар избор дела који могу послужити као угледи нашој драмској књижевности. У српском репертоару, српска позорница дужна је поклонити делима нарочиту пажњу у извођењу. Тај морални и у исти мах најстварнији и неизоставни подстрек, српска драма може добити само од српске позорнице коју на тај рад упућује и њен уметнички и њен национални задатак.”

Милан Грол се континуирано бавио питањима позоришног репертоара настојећи да детаљно објасни његове принципе компоновања, с обзиром на улогу и место позоришта у култури сваког народа. Петнаестак година касније (1921) о националној драми, Милан Грол каже следеће:

“Интересом средине и нарави коју слика, живом речи, комуникативним страстима драме, глума и публике, оно (позориште – прим. Р.П.) је овек било силно сугестивно и увек је представљало једно од најнационалнијих грана уметности.
Тургењева и Чехова могла је дати само Русија. Француз, ни као глумац ни као гледалац нема довољно разумевања ни за скандинавску идеологију ни за руски мистицизам. Немац је тром у француском духовитом водвиљу исто као што је Талијан одвећ виолентан у француском салону и неспретан у скептичним позама и парадоксима Оскара Вајлда и Бернара Шоа. За разлику од стихова и романа, драма је дело, не само аутора но и глумца и публике, и зависи од свих њих, исто као што се и развија сарадњом свих њих. То природно тројство, које везује овај уметнички род за тле на коме је поникао, и даје оно преимућство националној драми која јој се признаје наставом у глумачким школама свих народа, и које условљава уопште развој позоришта у сваком народу. Доброг позоришта, чак и у искључивом смислу извођења и технике, не може бити без националне драме јер само у националној драми глумачка уметност развија се природно. Типови и карактери своје средине које глумац не само апстрактно схвата и замишља но осећа, за глумачку уметност су исто што и живи модел за ликовну уметност. А матерњи језик, онај коме глумац зна не само речник, граматичке нагласке и дневну фразеологију, но осећа најтананије особености, усклике, боју вокала и чак ону неартикулисану ономатопеју која се не да забележити никојим фонетичким знацима, тај језик, једина је пуна клавијатура за глумачку дикцију. Хоћемо ли, дакле, уопште своје позориште, морамо имати своје глумце и своју драму, на своме језику и из свога језика рођену. И само глумци који су кадри стварати свет своје средине по живим моделима и у пуном осећању живота у себи и око себе, биће кадри с успехом замислити и стварати свет другог поднебља, другог менталитета и друге културе. У томе је објашњење успеха домаће драме добрих аутора и с добрим глумцима.”

Гролова размишљања о значају и месту националне драме у српском позоришту нису изгубила на актуелности ни после једног века, иако су услови у којима раде данашња позоришта другачији него пре стотинак година. Позоришни проблеми и питања, како их види Милан Грол, нису у материјалном положају театра и уметника, већ се налазе у подручју духовности и естетике. Када се залаже за националну драму, Грол то не чини услед ксенофобије, већ зато што је дубоко свестан чињенице да се универзални театарски исказ може понудити гледаоцима тек када и ако се овлада националним бићем, његовим одликама и потребама. Ова једноставна истина, као и толике друге, нажалост, не допире до савремених позоришних управа. Можда би, за почетак, требало оне који воде наша позоришта, требало обавезати да прочитају позоришне огледе Милана Грола. И не само Грола, већ и других умних људи који су успешно водили српско позориште у прошлости...

Филтрирање наслова     Прикажи # 
# Наслов чланка Погодака
1 Савремена српска драма број 37 / 2009 737
 

ПРЕПОРУКЕ

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер