ПРЕВОДИЛАЦ

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Facebook


 

Савремена српска драма број 38 / 2009

 


 

Радомир Путник (из поговора овој свесци Савремене српска драме)

Живимо у доба велике светске економске кризе; о њој већ месецима говоре званичници – наши и страни – а медији упозоравају да предстоје месеци ако не и године тегобног живота, смањења прихода, пада личног и општег стандарда, речју, да ће наши животи бити у служби опоравка оних финансијских моћника који су кризу и проузроковали.
Позориште, по природи свога деловања, увек је у садашњем времену. Представе се приказују за гледаоце данас и овде, глумци играју за своје савременике. Из те околности произилази и неминован закључак да и драмски писци стварају за театар свога доба. Чак се и историја позоришта предаје у складу са данашњим тренутком, а о поставкама класичних драма да и не говоримо. Позориште је увек уметност презента. И у време привредне кризе, разуме се. Драмски аутори, окупљени у Удружењу драмских писаца Србије, као и други грађани, имају обавезу да, као грађани али и уметници, учествују у обнови разрушене привреде иако у њеној разградњи нису учествовали. Нису откупљивали фабрике, шећеране (за три еура), концесије, нису отварали шопинг молове, нису капитал – све да су га и имали – удруживали са онима који су створили финансијске империје преко разних канала, да би се тај капитал оплодио и њиме покуповало све што је у земљи Србији одређено за приватизацију. Драмски писци лишени су таквог искушења, ослобођени су стрепње да ће им капитал пропасти, немају бригу око стварања профита. Једина њихова брига је егзистенцијална, што ће рећи дељива са већином популације у Србији – како преживати? Али, драмски писци веома су заинтересовани за судбину српских позоришта. Материјална криза које је већ увелико ушла у наше театре само је логична последица кризе руковођења позориштима. Позоришне управе, сада се то јасно види, нису биле дорасле повереним задацима; сада смо суочени са последицама које су драстичне: неконзистентан репертоар, импровизације у кадровском вођењу театара, ниски уметнички домети премијера и, најзад, осипање публике. Да ли извесну утеху може да пружи податак да позориштима не цветају руже у земљама у нашем окружењу? Да је у земљама у транзицији, када је о позоришној уметности реч, театар стављен на маргину друштвеног интереса, из чега произилази становиште да позориште треба препустити “тржишту”, па ко буде успешан тај ће преживети. Када би у земљи Србији постојало тржиште културе, онда би оно функционисало поштујући начела на којима почива свако такво тржиште. Код нас, међутим, нема ни културне политике, ни дефинисаних друштвених интереса у култури и уметности, па самим тим нема ни било каквих правила понашања. Ако, дакле, нема принципа по којима се у позоришту послује, онда нема ни механизама контроле која би санкционисала рђаве потезе позоришних управа, трошење новца, буразерску репертоарску политику, непринципијелну приватизацију која је у току само није озваничена, и разне друге неподопштине. Светска материјална криза, може се закључити, само је добродошло покриће за све оне рђаве потезе власти у култури, за потезе који су повучени много пре настанка речене кризе.
Један од начина којим се драмски писци Србије могу супротставити свеукупној ерозији етике у позоришној професији, јесте писање. Конкурс Удружења драмских писаца Србије за нови драмски текст који добија награду “Бранислав Нушић”, сада је, нема сумње, једини озбиљан одговор на неподопштине који се може пружити у оквирима понижене позоришне делатности.

Филтрирање наслова     Прикажи # 
# Наслов чланка Погодака
1 Савремена српска драма број 38 / 2009 772
 

ПРЕПОРУКЕ

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер