ПРЕВОДИЛАЦ



 
 

Годишњи помен Браниславу Нушићу 2015. године ПДФ Штампа Ел. пошта


dscn00652015


На Богојављење, 19. јануара 2015. Удружење драмских писаца Србије организовало је традиционални парастос своме оснивачу и патрону Браниславу Нушићу. Служио је протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, а говорили су председник Удружења Миладин Шеварлић, члан Председништва Живорад Ајдачић и добитник овогодишње награде "Бранислав Нушић" за најбољу драму, на анонимном конкурсу Удружења, Стојан Срдић.


bog2015-13


Присутнима се прво обратио председник Удружења Миладин Шеварлић:

"Уважени оче Димитрије, даме и господо, другарице и другови, браћо и сестре - добардан и добродошли на гробље!
Ваља се навикавати. Песник је лепо рекао „И све нас је мање на великој гозби - поједене звери једу нас изнутра.
Ево, већ скоро двадесет година Удружење драмских писаца Србије одржава, на Богојављење, парастос своме патрону и оснивачу, Браниславу Ђ. Нушићу, обележавајући, тако, дан његове смрти и подсећајући наше успавано пучанство да је и пре нас нешто постојало; а да ли ће и после нас нешто постојати - о томе ће сведочити неко други, уколико га игде буде било.
Трудимо се, не пренебрегавајући ни једну богојављенску годишњицу, да успоставимо оно што се зове традиција или континуитет, са крхком надом да они који ће, ускоро, после нас доћи, неће - као што је то код народа нашег обичај - намах све одбацити и препустити своје властите корене олаком забораву.
Подсећамо, оне који долазе, а подсећамо и актуелне „тројанске коње“ надолазеће пошасти мондијализма, да без традиције нема континуитета,а без континуитета идентитета, како нације, тако ни појединца. Упорно, дакле, понављамо те ноторне истине и понављаћемо их и даље, јер се - хтели то себи да признамо,или не - налазимо посред бојног поља званог Армагедон, где се води одлучна битка са силама зла, деструкције и бешчашћа.
Ризикујући да разочарам оне (ако таквих међу нама има) који очекују један олаки „оченаш“ и збрзану „вјечнују памјат“, како би прешли на пријатнији део церемонијала – даћу,која такође традиционално овај помен прати, не хотећи, дакле, да овај парастос, после толико година случајно доспе у тихе, устајале воде протоколарне форме - ја ћу се потрудити да наставим наш обичај да са овога места упутимо речи које указују на директно и озбиљно суочавање са духовним мраком, који се на нас годинама, систематски спушта, без обзира на то колики ће домет и уплив те речи имати. Чинимо колико можемо - као што је гласила девиза браће Ван Ајк - уверени да би и Нушић овакве речи радо чуо на своме гробу.
Нећемо овде понављати нушићолошке фразе из историје и теорије књижевности, рећи ћемо само (а ни то није непознато – нажалост, све нове речи су одавно потрошене), рећи ћемо само то да ће Нушић преживети сва српска времена, из простог разлога што јунаци његових драма представљају парадигму српског менталитета, а тај менталитет један је од најбитнијих узрока српске трагичне судбине, која се циклично понавља кроз време, од прве до ове, последње косовске битке.
Србија је побеђивала у ратовима, а после добијених ратова, по правилу била побеђивана у миру - као што је говорио покојни Добрица Ћосић и о чему је тако истинито писао велики српски пријатељ, доктор Арчибалд Рајс у књизи „Чујте Срби!“. Речи Арчибалда Рајса су застрашујуће, јер делују као да су написане данас. У његовој књизи налазе се и српски тајкуни, бахати властодршци, корумпиране бирократе, лажни патриоти, лажни доктори, бестидни демагози, пљачкаши народа и државе, који се ни у чему не разликују од ових данашњих. А све то дешава се после херојске епопеје Солунског фронта и албанске голготе.
Нушићева слика српског менталитета, огледало је у којему се трајно може видети једно те исто лице - а „немојте кривити огледало, ако је лице ружно“, рекао је један други велики комедиограф.
Када је, пак, реч о Добрици Ћосићу, који је, такође, скоро сав живот провео вичући глувима „Чујте Срби!“ - њега су наши дични домаћи мондијалисти одавно ставили на стуб срама, као мрског фашизоидног националисту.
А нове, најмлађе генерације, било да масовно беже из ове прекрасне земље, или пак остају у њој, тј. у виртуелном свету интернета, што им га је Створитељ по имену Велики Брат штедро ставио на располагање - те нове, најмлађе генерације плански су гурнуте у провалију заборва, где нема ни Солунског фронта, ни Рајса, ни Ћосића,па – дакако- ни Нушића. (Потражите на интернету анкету међу младим Смедеревцима што зачуђено гледају репортера, који се распитује за тамо неког Нушића Бранислава.)
Претварање ратних победа у поразе у миру, логично је, на крају крајева, у једној малој земљи, где је најквалитетнији генетски материјал остао да се распада на бојиштима - док су се, овамо, размножавале кукавице, дебили, ратни профитери, барабе, лицемери и зеленаши.
И та деструкција националног генетског материјала врши се од Косова до Косова, да би била крунисана данас, када је главни циљ најбољих, највреднијих, најспособнијих да заувек нестану из ове Србије. А они који остају троше више времена на пљачку или, на голо преживљавање него на неко, тамо размножавање. Тако се и квалитет и квантитет српскога народа топи, а перспективе су статистичарима већ познате, па и нама самима.
Што се, пак, тиче скорашњег убиства француских новинара,који су вређали симбол вере другог народа - и за које је римски папа рекао: „Они су провокатори. Десило им се оно што би се десило доктору Гаспарију да ми је опсовао мајку. Постоје границе.“ - ми, уз искрено сажаљење одајемо пошту жртвама сваког убиства, али се питамо да ли се тзв. слобода, што је навелико дистрибуирају наши западни патрони, користи искључиво за провоцирање злочина, организовање педерских парада, легализовање педофилије и сл., или се може употребити, например, и за очување националног и личног интегритета и идентитета, или ћемо сутра сви бити слободни микрочиповани клонови који ће се наслађивати трулим, генетски модификованим шницлама и колачићима, хрлећи у велелепне „шопинг-молове“, храмове нашег столећа и перспективе наше будућности.
И ми жалимо убијене људе, па макар они били и провокатори – а ко је од светских великаша, што предводе поворке гневних поборника слободе, пустио сузу за српским новинарима, чији споменик, у форми срушене зграде београдске телевизије, стоји украј цркве светог Марка?
Ружне, срамне, скаредне, вулгарне речи, које су изговорене од стране западних званичника, данашњих наших покровитеља и пријатеља и њихових медија о Србима, што су их немилице, притом, убијали и засипали радиоактивним отровом, не бих на овоме, освећеном месту понављао; а о њиховим мртвим новинарима нећемо изговорити ништа, до речи сажаљења.
И најзад, после свега, уместо самоосвешћења, моралну поуку добијамо од часних припадника народа, чији су властодршци нашу земљу у црно завили. Између осталих, мислим на речи француског академика Жана Дитура, као одговор на писмо Српске академије наука, која га обавештава о његовом избору за свога члана. Ризикујући да злоупотребим ваше стрпљење, ја ћу те речи овде у целости да поновим, без обзира на то што су неки од вас са њима можда већ упознати.
„Господо,
Захваљујем вам се на вашем писму од 1. новембра ове године. Ја га нисам читао, јер је написано на енглеском или америчком језику. Као генерал Де Гол, који је био мој ментор у домену политике, и ја одбијам да разумем тај хегемонистички језик,чија општа употреба може да учини да европске нације изгубе своју душу.
Морам да вам признам да се чудим да Србија која је имала довољно разлога да се пожали на Сједињене Америчке Државе ових последњих година није себи наметнула обавезу да одбије њихову језичку колонизацију.
Колико год бих био срећан да сам примио од Вас писмо написано на вашем лепом српском језику, толико сам био разочаран што сте ми се обратили на језику трговаца и рекламних агената.
Са свим својим жаљењем, ја Вас господо поздрављам“.

Тако је говорио француски академик. Уверен сам да би и Бранислав Нушић био задовољан.

Хвала на пажњи!"


dscn0100


Примајући награду из руку председника М. Шеварлића, Стојан Срдић је, између осталог рекао:
„Жао ми је што се моја драма бави суморном и суровом стварношћу, а не смешним ситуацијама, којима се бавио Нушић, али, опет, не могу толико ни да жалим. Мислим да сада ни сам Нушић не би писао о стварима о којима је писао, јер кад погледамо нашу данашњицу видимо да она, и поред тога што је смешна, можда је још више гротескна, а сигурно је тужна, бизарна, карикатурална, а надасве крвава.“




parastos2015-3

Share/Save/Bookmark
 

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Facebook

ПРЕПОРУКЕ

Банер
Банер
Банер