ПРЕВОДИЛАЦ



 
 

Годишњи помен Браниславу Нушићу 2015. године ПДФ Штампа Ел. пошта


dscn00652015


На Богојављење, 19. јануара 2015. Удружење драмских писаца Србије организовало је традиционални парастос своме оснивачу и патрону Браниславу Нушићу. Служио је протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, а говорили су председник Удружења Миладин Шеварлић, члан Председништва Живорад Ајдачић и добитник овогодишње награде "Бранислав Нушић" за најбољу драму, на анонимном конкурсу Удружења, Стојан Срдић.


bog2015-13


Присутнима се прво обратио председник Удружења Миладин Шеварлић:

"Уважени оче Димитрије, даме и господо, другарице и другови, браћо и сестре - добардан и добродошли на гробље!
Ваља се навикавати. Песник је лепо рекао „И све нас је мање на великој гозби - поједене звери једу нас изнутра.
Ево, већ скоро двадесет година Удружење драмских писаца Србије одржава, на Богојављење, парастос своме патрону и оснивачу, Браниславу Ђ. Нушићу, обележавајући, тако, дан његове смрти и подсећајући наше успавано пучанство да је и пре нас нешто постојало; а да ли ће и после нас нешто постојати - о томе ће сведочити неко други, уколико га игде буде било.
Трудимо се, не пренебрегавајући ни једну богојављенску годишњицу, да успоставимо оно што се зове традиција или континуитет, са крхком надом да они који ће, ускоро, после нас доћи, неће - као што је то код народа нашег обичај - намах све одбацити и препустити своје властите корене олаком забораву.
Подсећамо, оне који долазе, а подсећамо и актуелне „тројанске коње“ надолазеће пошасти мондијализма, да без традиције нема континуитета,а без континуитета идентитета, како нације, тако ни појединца. Упорно, дакле, понављамо те ноторне истине и понављаћемо их и даље, јер се - хтели то себи да признамо,или не - налазимо посред бојног поља званог Армагедон, где се води одлучна битка са силама зла, деструкције и бешчашћа.
Ризикујући да разочарам оне (ако таквих међу нама има) који очекују један олаки „оченаш“ и збрзану „вјечнују памјат“, како би прешли на пријатнији део церемонијала – даћу,која такође традиционално овај помен прати, не хотећи, дакле, да овај парастос, после толико година случајно доспе у тихе, устајале воде протоколарне форме - ја ћу се потрудити да наставим наш обичај да са овога места упутимо речи које указују на директно и озбиљно суочавање са духовним мраком, који се на нас годинама, систематски спушта, без обзира на то колики ће домет и уплив те речи имати. Чинимо колико можемо - као што је гласила девиза браће Ван Ајк - уверени да би и Нушић овакве речи радо чуо на своме гробу.
Нећемо овде понављати нушићолошке фразе из историје и теорије књижевности, рећи ћемо само (а ни то није непознато – нажалост, све нове речи су одавно потрошене), рећи ћемо само то да ће Нушић преживети сва српска времена, из простог разлога што јунаци његових драма представљају парадигму српског менталитета, а тај менталитет један је од најбитнијих узрока српске трагичне судбине, која се циклично понавља кроз време, од прве до ове, последње косовске битке.
Србија је побеђивала у ратовима, а после добијених ратова, по правилу била побеђивана у миру - као што је говорио покојни Добрица Ћосић и о чему је тако истинито писао велики српски пријатељ, доктор Арчибалд Рајс у књизи „Чујте Срби!“. Речи Арчибалда Рајса су застрашујуће, јер делују као да су написане данас. У његовој књизи налазе се и српски тајкуни, бахати властодршци, корумпиране бирократе, лажни патриоти, лажни доктори, бестидни демагози, пљачкаши народа и државе, који се ни у чему не разликују од ових данашњих. А све то дешава се после херојске епопеје Солунског фронта и албанске голготе.
Нушићева слика српског менталитета, огледало је у којему се трајно може видети једно те исто лице - а „немојте кривити огледало, ако је лице ружно“, рекао је један други велики комедиограф.
Када је, пак, реч о Добрици Ћосићу, који је, такође, скоро сав живот провео вичући глувима „Чујте Срби!“ - њега су наши дични домаћи мондијалисти одавно ставили на стуб срама, као мрског фашизоидног националисту.
А нове, најмлађе генерације, било да масовно беже из ове прекрасне земље, или пак остају у њој, тј. у виртуелном свету интернета, што им га је Створитељ по имену Велики Брат штедро ставио на располагање - те нове, најмлађе генерације плански су гурнуте у провалију заборва, где нема ни Солунског фронта, ни Рајса, ни Ћосића,па – дакако- ни Нушића. (Потражите на интернету анкету међу младим Смедеревцима што зачуђено гледају репортера, који се распитује за тамо неког Нушића Бранислава.)
Претварање ратних победа у поразе у миру, логично је, на крају крајева, у једној малој земљи, где је најквалитетнији генетски материјал остао да се распада на бојиштима - док су се, овамо, размножавале кукавице, дебили, ратни профитери, барабе, лицемери и зеленаши.
И та деструкција националног генетског материјала врши се од Косова до Косова, да би била крунисана данас, када је главни циљ најбољих, највреднијих, најспособнијих да заувек нестану из ове Србије. А они који остају троше више времена на пљачку или, на голо преживљавање него на неко, тамо размножавање. Тако се и квалитет и квантитет српскога народа топи, а перспективе су статистичарима већ познате, па и нама самима.
Што се, пак, тиче скорашњег убиства француских новинара,који су вређали симбол вере другог народа - и за које је римски папа рекао: „Они су провокатори. Десило им се оно што би се десило доктору Гаспарију да ми је опсовао мајку. Постоје границе.“ - ми, уз искрено сажаљење одајемо пошту жртвама сваког убиства, али се питамо да ли се тзв. слобода, што је навелико дистрибуирају наши западни патрони, користи искључиво за провоцирање злочина, организовање педерских парада, легализовање педофилије и сл., или се може употребити, например, и за очување националног и личног интегритета и идентитета, или ћемо сутра сви бити слободни микрочиповани клонови који ће се наслађивати трулим, генетски модификованим шницлама и колачићима, хрлећи у велелепне „шопинг-молове“, храмове нашег столећа и перспективе наше будућности.
И ми жалимо убијене људе, па макар они били и провокатори – а ко је од светских великаша, што предводе поворке гневних поборника слободе, пустио сузу за српским новинарима, чији споменик, у форми срушене зграде београдске телевизије, стоји украј цркве светог Марка?
Ружне, срамне, скаредне, вулгарне речи, које су изговорене од стране западних званичника, данашњих наших покровитеља и пријатеља и њихових медија о Србима, што су их немилице, притом, убијали и засипали радиоактивним отровом, не бих на овоме, освећеном месту понављао; а о њиховим мртвим новинарима нећемо изговорити ништа, до речи сажаљења.
И најзад, после свега, уместо самоосвешћења, моралну поуку добијамо од часних припадника народа, чији су властодршци нашу земљу у црно завили. Између осталих, мислим на речи француског академика Жана Дитура, као одговор на писмо Српске академије наука, која га обавештава о његовом избору за свога члана. Ризикујући да злоупотребим ваше стрпљење, ја ћу те речи овде у целости да поновим, без обзира на то што су неки од вас са њима можда већ упознати.
„Господо,
Захваљујем вам се на вашем писму од 1. новембра ове године. Ја га нисам читао, јер је написано на енглеском или америчком језику. Као генерал Де Гол, који је био мој ментор у домену политике, и ја одбијам да разумем тај хегемонистички језик,чија општа употреба може да учини да европске нације изгубе своју душу.
Морам да вам признам да се чудим да Србија која је имала довољно разлога да се пожали на Сједињене Америчке Државе ових последњих година није себи наметнула обавезу да одбије њихову језичку колонизацију.
Колико год бих био срећан да сам примио од Вас писмо написано на вашем лепом српском језику, толико сам био разочаран што сте ми се обратили на језику трговаца и рекламних агената.
Са свим својим жаљењем, ја Вас господо поздрављам“.

Тако је говорио француски академик. Уверен сам да би и Бранислав Нушић био задовољан.

Хвала на пажњи!"


dscn0100


Примајући награду из руку председника М. Шеварлића, Стојан Срдић је, између осталог рекао:
„Жао ми је што се моја драма бави суморном и суровом стварношћу, а не смешним ситуацијама, којима се бавио Нушић, али, опет, не могу толико ни да жалим. Мислим да сада ни сам Нушић не би писао о стварима о којима је писао, јер кад погледамо нашу данашњицу видимо да она, и поред тога што је смешна, можда је још више гротескна, а сигурно је тужна, бизарна, карикатурална, а надасве крвава.“




parastos2015-3

Share/Save/Bookmark
 
Резултати конкурса УДПС ПДФ Штампа Ел. пошта

logo

На управо завршеном тридесет и петом, традиционалном, анонимном конкурсу за најбољи целовечерњи драмски текст, „Бранислав Нушић“, Удружења драмских писаца Србије, жири у саставу др. проф. Рашко В. Јовановић, као председник жирија, проф. и редитељ Јовица Павић и књижевник Предраг Богдановић Ци, као чланови, на седници одржаној 01.12.2014. једногласно је одлучио да између четрдесет и једног приспелог дела, за најбољи целовечерњи драмски текст за 2014. годину прогласи дело „Моје дете“  под шифром „Детињство“.
За награђено дело, аутор добија плакету БЕН АКИБА са ликом Бранислава Нушића и одговарајући новчани износ.
Свечано проглашење победника Конкурса биће на Богојављење (19.01.2015.) на парастосу Браниславу Нушићу, којег већ деценијама даје Удружење драмских писаца Србије, на Новом гробљу у Београду.
Накнадним дешифровањем, сазнало се да је аутор награђене драме књижевник Стојан Срдић, из Београда, којем је ово и друга награда „Бранислав Нушић“. Претходну је добио за дело „Анђео са веранде“ 2005. године. Иначе, Стојан Срдић је објавио и око десет књига поезије, прозе и позоришних драма. Такође је признати и награђивани аутор многобројних радио драма.
Поред награђеног дела, Жири је за извођење нашим позориштима препоручио и следећа дела: Светлости куплераја – шифра „Чарли Чаплин“, Поштовани професоре – шифра „Краљева јесен 1968“, Нелетачи – шифра „Албатрос“, Представа –шифра „Сан“, Пруга – шифра „Јогурт није храна“.

Share/Save/Bookmark
 
Србија на стрмој равни или Трактат о традицији и мондијализму ПДФ Штампа Ел. пошта

logo

Уводно предавање циклуса ТРАДИЦИЈА – ТЕМЕЉ СРПСКЕ КУЛТУРЕ, одржано у Крагујевцу 28. октобра 2014. године у сали Епархије шумадијске

Миладин Шеварлић


Даме и господо, другарице и другови, браћо и сестре!
Наслов мога излагања, формулисан као „Традиција и савремена српска драма“ – од стране љубазних организатора из Центра за неговање традиционалне културе – немојте схватити другачије до у основном значењу речи. Овде се, дакле, неће превасходно говорити о позоришту и о драми као књижевном роду (мада ће и о томе бити речи) - више ћемо говорити о нечему много важњем: о савременој српској драми у буквалном смислу, то-јест о драми што је српски народ преживљава последњих деценија, нападнут и споља и изнутра. Споља, од стране „новог светског поретка“, а изнутра од оних који су заборавили значење појмова: традиција, нација, па, самим тим, и патриотизам. Те појмове ћемо морати, из предострожности, да дефинишемо, како се логика нашег разговора не би извитоперила, како, дакле, неки од тих појмова не би био схваћен на начин на који се њима манипулише у име политичких и других циљева.
Прави наслов мога предавања гласи: „Србија на стрмој равни или Трактат о традицији и мондијализму“. Овакав, обухватнији приступ моћи ће да назначи координатни систем у оквиру којега ће се, у наредним предавањима, о традицији и култури говорити из угла појединих области стваралаштва, било да је реч о књижевности, историји, социологији, религији, медијима, језику и другим дисциплинама у којима се огледају појмови задати у концепту овога циклуса.
А сада, да почнемо!


I

ДЕФИНИСАЊЕ ПОЈМОВА


1) НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК или МОНДИЈАЛИЗАМ: Тоталитарни, освајачки концепт сваке глобалне империје, или оне која кани да то постане. Например, као што је познато, у старом веку, репрезентативни узорак је Римско царство, које је поробило, униформисало, нивелисало највећи део тада познатог света. Званични језик у свим земљама био је латински, званична религија римска, урбанистичка решења свих нових или реконструисаних градова била су подједнака: две главне, под правим углом, укрштене улице, форум, Зевсов храм и арена за међусобно клање људи, људи и животиња, па, у датом тренутку, и хришћана, итд.
У новом веку, ту тенденцију покоравања остатка света, разбијања интегритета држава, идентитета народа, њихове духовности, колективног памћења и било које врсте самосвојствености показивале су шпанска и енглеска империја, затим Наполеон, а у најновије време Хитлер, Стаљин и, најзад, у данашње време Америка и Европска унија.
Средства за остварење оваквог, империјалног пројекта су војна сила, освајање, геноцид, економско исцрпљивање, експлоатација ресурса и јевтине радне снаге, злоупотреба средстава информисања и комуницирања у циљу испирања мозгова и клонирања човечанства.
У наше време, пројекту доприноси и фармацеутска индустрија, чији лекови често изазивају, уместо да лече болести, тајне лабораторије које дистрибуирају смртоносне епидемије, обавезна вакцинација са дегенеративним учинком, насилно чиповање људи и тотална контрола путем електронских средстава, интернета, мобилних телефона, укључујући сателитске везе и сл. Затим, генетски модификована храна, која има непосредна дегенеративна својства, као и авионско запрашивање одређених делова планете - па и наше земље - отровним материјама, као што су алуминијумоксид, сумпорхексахлорид, баријум, манган, арсен... Далекосежне последице су, између осталих, аутизам код деце, затим рак, фибромијалгија, итд.
Главни циљ ових мера је планетарно десетковање становништва, које прави гужву, које изазива социјалне и политичке немире, које тражи посао, храну, воду, ваздух, слободу, право да мисли и осећа на свој начин.
2) ТРАДИЦИЈА: То је процес предавања, преношења, одржавања идеја, веровања и начела - усмено, писано или применом, од нараштаја нараштају. У ширем смислу, појам традиције прожима све области људског живота и делатности. Без традиције се не да замислити ни голи опстанак, а камоли култура људских заједница. Тако је традиција оно што одржава друштва и цивилизације, непрестаним преношењем дела и мисли, и њиховом стваралачком модификацијом. (Опћа енциклопедија Лексикографског завода.)
3) НАЦИЈА: Што се тиче нације, цитираћу само Хегелову мисао која сажето изражава суштину овога појма: „Нација има народносну генезу - каже он - али јој је унутрашња структура културно – духовна“.
Данас, сваки помен појма „национално“, изговараног некада јасно и гласно, са осећањем поноса и части - третира се као „говор мржње“. Сваком помену појма „национално“, мондијалистички гласноговорници придодају потенцијално злочиначки смисао,а сам појам карактеришу као нешто примитивно, превазиђено, затуцано, такорећи дебилно; у сваком случају, као нешто нецивилизовано, достојно презира и подсмеха.
4) ПАТРИОТИЗАМ је енциклопедијски дефинисан - за оне који то не знају, или не желе да знају - као љубав према домовини, земљи и народу - заснована на историјским условима развоја свести о припадности одређеној заједници и целини.


II

МЕТАСТАЗА ДЕСТРУКЦИЈЕ


Традиција је друго име за појам континуитета. Без континуитета нема ни конзистентности једне културе, дакле, ни њеног опстанка. Ако се свака епоха, свако ново политичко раздобље, свака нова власт, која је засела у седло моћи, труди да поништи оно што је пре ње било, и да почне историју, самим тим и културу, испочетка, ако почне, дакле, да руши старе споменике, да хистерично мења називе градских улица, брише или маргинализује оне ствараоце који не одговарају њеној идеологији или слици света, заборавља или даје други смисао прошлим историјским догађајима, или се труди да - под притиском окупатора или доминантних страних сила - модификује и саму свест народа - у таквим околностима развија се метастаза деструкције у ткиву националног бића, националне свести, аутохтоног погледа на свет, духа и морала нације, до осипања свих вредности које почивају на вековној традицији, коју ваља пажљиво чувати, развијати, дограђивати и модификовати у складу са менама времена, а никако поништавати - јер тиме поништавамо себе саме као колективно биће, и сваког појединца, који остаје да лебди у празном простору безнађа, без имунитета, који би га штитио од зала овога света.
Али оне који традицију чувају уз помоћ тврдог, сенилног конзервативизма и окамењених фолклроидних представа - а таквих није мало међу нама, Србима - треба подсећати увек и увек изнова да чувати и поштовати традицију не значи слепо робовање светоназорним, политичким, духовним, културним формулама и садржајима нераскидиво везаним за неко прошло време - јер тако добијамо леш, што га вучемо за собом, затварајући путеве креативног развоја и ефикасног опстанка у овоме свету промена.
Дијалектика односа према традицији значи - објаснимо то онима који не знају, или не желе да знају - извлачити фундаменталне нити из дубина прошлости, надграђивати их, чувајући њихову суштину, а њихову форму пажљиво моделовати, како би и сама суштина могла да опстане као живи, активни садржај, да претраје у оквирима новог цивилизацијског кода и новог друштвеног контекста.
Јер, дошао је последњи тренутак када се морамо подсетити да без прошлости неће бити ни будућности, да без „реанимиране“ традиције нећемо моћи даље, да је, у противном, следећи корак - корак у празно.
Борба за спасавање националне традиције из загрљаја новог светског поретка и његових домаћих скоротеча пре свега подразумева суочавање са истином о себи, о свом положају и алтернативама које стоје пред нама.
Ако имате времена и разлога да погледате телевизијски Дневник (јер „ви имате право да знате све“, филтрирано кроз ваш „јавни медијски сервис“) - видећете често, пре почетка те хронике наших политичких и економских успеха, инспирисаних шаргарепом Европске уније која нас води у „врли нови свет“, видећете, дакле, и чућете вапај Призренске епархије - где леже закопани дух и традиција, ваша и вашег народа - за помоћ гладнима, помоћ коју можете, из фотеље, уз шољицу кафе, да пошаљете телефонском поруком, која ће вас коштати педесет динара. Добра цена за чисту савест пред узнемирујућом појавом покопаног националног духа и националне традиције.
А у истом том Дневнику могли сте видети и извештај о пљувању националне заставе на сцени позоришта „Атеље 212“ у Београду - што представља, зар не?, врхунац демократске и уметничке слободе. Пробајте само да кинете на „шаховницу“ у Загребу!
А ко су ти наши „Европејци“ и демократи из централа за деконтаминацију, дератизацију и денацификацију српске културе? То су они што су збрисали са јавне сцене све који другачије мисле. То су они који се брчкају у брлогу силоване и згажене српске културе, под окриљем својих богатих и неписмених политичких патрона.
Људи који другачије мисле, који не губе свест о томе ко су и одакле потичу, који не пристају на улогу духовних квислинга - већ петнаестину година немају приступа ни медијима, ни битним културним институцијама, ни манифестацијама, нити финансијским средствима за остварење својих уметничких пројеката.
Имају ли они, бар, право на своје мишљење? Или је у овој демократској земљи изношење различитог мишљења а приори фашизоидни чин? А искључивост, секташтво, вулгарно етикетирање, упљувавање, погромашке акције диригованих медија и представника „невладиних организација“, те узурпирање јавне сцене - представља, дакле, европски, цивилизовани манир и производ лепог демократског васпитања?!
Докле ће свест српског пучанства бити жртва игре свеопштег привида? Докле ће квазидемократске, мондијалистичке лажи бити алиби за узурпацију и пљачку? Зар је дотле дошло да Европска унија треба да захтева преиспитивање овдшњих криминалних приватизација? Европска унија, која је Србију осакатила, унизила, бомбардовала и колонизовала!
Али, немојмо, такође, да нам Европска унија буде алиби за наша властита непочинства, глупости, поразе, неснађеност, самоубилачки мазохизам. Европска унија и слободарске Сједињене Америчке Државе раде нам оно у чему им сами помажемо!
Зар је у пониженој, опљачканој, упљуваној Србији, изложеној још и срамотној аутодеструкцији и дебилитету политичких манекена, цинизму и безобзирности шпекуланата и насилника - зар је у тој и таквој Србији највеће зло патриотски став, национално самоосећање и одбрана српске традиције и српске културе, коју обешчашћују квазидемократски шарлатани, што убирају срамну славу и новац, пљујући по темељним вредностима и симболима традиције и идентитета једног народа?!
Без ослонца на властиту традицију, на осећање континуитета властите културе, етике и самобитности - српско друштво се суновраћује у политичко, економске, морално и културно безнађе.
Београд је пренапучен од врха до дна, а села пуста и фабрике закатанчене. Из Италије се увозе чак и чачкалице, из Аргентине трула говедина, из Вијетнама речна риба – поред свих наших Сава и Морава - а из Кине бели лук!
Из дана у дан тонемо у морално и културно варварство. Ослушните - ако још имате слуха – осакаћени српски језик, којим се говори на улицама и у медијима, па и оним најрепрезентативнијим! Погледајте телевизијске програме, са свим срамотним „фармама“, „великом браћом и сестрама“, програме из којих зрачи невиђена духовна празнина, бекетовски бесмисао и просташтво, какво се тешко среће међу иоле цивилизованим народима.
Опустела, непродуктивна, осиромашена земља, без суверенитета и сувисле перспективе, без љубави, вере и наде, са бестијалним насиљем у породици, школи и на улици, са педерским парадама у престоници, са застрашујућим нивоом суштинске неписмености и некултуре, са белом кугом, која се незаустављиво шири - то је слика данашње Србије!


III

КУЛТУРНА ОКУПАЦИЈА СРБИЈЕ


Стање у српској култури није и не може бити другачије него што је то опште стање што га диктира дух времена. Живимо у времену светских интеграција, где појединачне културе губе своје особености и своје традиционалне корене; у ери глобализације, у власти банкара, господара света, који су од човечанства начинили руљу произвођача и потрошача материјалних добара.
У Србији се убрзано заборавља национална традиција, вера и језик; овде нема праве културне климе, ни јавног мнења - постоји само дивљачка агресија медија, који неснађеноме пучанству испирају и оно мало мозга што му је остало.
Људи који озбиљно мисле, осећају и стварају, маргинализовани су и, мање или више, сабијени у мишје рупе своје приватности, куда се, бар, склањају пред поплавом тешког примитивизма, снобизма и профитерства скоројевића, пред насиљем цинизма и демагогије оних који контролишу власт и новац.
Они српски глобалисти који прижељкују пречицу ка „културној, демократској Европи“ нису свесни да сањају архаични сан, што га изображени синови сељачке Србије сањају још од краја претпрошлог столећа, сан који се најчешће завршава као комплекс ниже вредности пред свим оним што долази са Запада. Да иронија буде потпуна - у исто време, највећи духови Европе већ више од једног столећа ламентирају над пропадањем Запада, његових темељних духовних, етичких и политичких вредности.
Културна окупација Србије одвија се, дакле, уз свесрдну помоћ квислиншке псеудоелите, или ергеле добро истимарених и ухрањених тројанских коња - чији је задатак да својим,европејски поткованим,копитима поравнају терен за империјалну нивелацију српских духовних и културних простора, како ови прљави варвари, ови глупи, наивни простаци не би сневали некакве своје српске снове, ометајући,као камичак у чизми освајача, славодобитни, планетарни поход банкарске, лихварске интернационале. „Пусти Србина на Србина, па бриге не бери“ - каже стара турска пословица.
Дакле, људи који контролишу већину српских културних институција и културних токова не налазе се у служби националних циљева, нити подстицања слободних, аутентичних стваралачких стремљења. Како, уосталом, формулисати српске националне циљеве? У традиционално поцепаном српском друштвеном организму води се, као и обично, истребљујућа шизофрена борба на живот и смрт. Док су све околне, „братске“, државе и државице постигле какав-такав консензус о националним циљевима и интересима - у Србији се и даље води грађански рат између четника и партизана новога доба.


IV

ДРАМА СРПСКОГ ПОЗОРИШТА


Пошто у овоме друштву права идеологија више не постоји - постоје само партије, које се лавовски боре за власт - једина идеја је, као што знамо, новац и позиција у друштву. Партијама су потребни уметници, виђени људи из културе, највише због медијске и трибинске промоције. Ти промотери чине непробојне интересне групе, које знају да од партија наплате своје услуге.
У позоришној сфери, рецимо,десетак људи држи кључне позиције и, дакако, новац. Јер, неки новац се, ипак, дистрибуира у културу. Па, онда, имате та позоришта по сиротој Србији, и зна се који су то пет редитеља из Београда, које ће они звати да би себи дигли рејтинг. Редитељ дође и каже - ево, донео сам вам текст, текст је супер, директно из Ирске (нпр. „Сакати Били“), они га, притом, гледају ко у Бога, а он каже - то ће вас коштати само десетак хиљада евра, ја правим и сценографију, могу да компонујем и музику, ако треба... Они кажу, јао, како ћемо то, трче до председника општине, јуре спонзоре, фабрике стоје, економија посивела...Ипак, на крају, искукају нешто. Овај даса узме паре, режира, тако, у још два-три сирота, амбициозна позоришта, купи себи џип и оде кући.
То су, дакле, мали тајкуни у култури (јер и култура је мала), а ту је, разуме се, и несрећни комплекс ниже вредности спрам велике, напухане престонице. А тајкунчићи се држе између себе. Неки то називају и позоришном мафијом. Држе се између себе и ви не можете проћи. Тај монопол, та херметичност води, јасно, до ентропије културе. Уосталом, традиционалну културу већ увелико прежива „златно теле“, које жваће на електронски погон. Исус је, некада, ногом у дупе, истеривао трговце из Храма, али данас нема Исуса, а храмови су претворени у банке. Онај ко хоће да се бави културом, а да не буде бедник, он мора да се прилагођава. Када се томе додају друштвене и политичке специфичности српске земље, можемо складно да заокружимо слику... На тој слици видећемо и позоришне „корифеје“ у џиповима, док ви хватате аутобус са „бувљака“... Уосталом, нису „корифеји“ криви због ваших слабости и ваше глупости.
Некада су се београдска, за њима и остала позоришта утркивала у игрању домаћих драмских текстова. Наша савремена драмска литература нема чега да се стиди пред лицем света. Напротив! Стремећи ка Западу, наша позоришта данас, ипак, радије играју слабе или осредње ирске, енглеске, америчке драме. Они више воле да буду колонија тзв. великог света, него да, негујући духовност властите средине, зараде праву улазницу за тај свет. Заборављају да се без темељног идентитета у тај свет не може ући. Сви презиру слуге, а највише њихови господари.
Они наши уметници које свет доиста уважава, од Иве Андрића до Емира Кустурице, антејски су црпли снагу из тла којему припадају. Као што се, гледано политички, у свет на прави начин може ући једино са колико-толико независном државом, тако се једино може ући са властитим духовним и културним ликом. Остало је полуколонијални фалш, игра у којој се, на крају, губи све.


V

ГРОБНА ПЛОЧА ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА


Испред улаза у Саборну цркву у Београду лежи гробна плоча Доситеја Обрадовића. На тој плочи некада је стајао епитаф, што га је он сам саставио: “Овде леже његове српске кости, он је љубио свој род...“ И тако даље. Данас, тај запис је скоро сасвим нечитљив, излизан безбројним српским стопама, које су ту пронашле згодну пречицу.
Доситеј Обрадовић живео је, са пасошем аустријске државе, у Трсту, Лондону, обишао је читаву Европу и добар део Средоземља, учећи и подучавајући друге. Када је подигнут Први српски устанак, он је написао песму „Востани Сербие“, ставио у путну торбу нешто књига и неколико кромпира - намирницу до тада непознату у овим крајевима, како би се у Србији могла запатити и помоћи вечно гладном српском народу да се прехрани - и дошао Карађорђу, у Београд. Карађорђе је узео кромпир, а Доситеја поставио за министра и држао га са своје десне стране, као што је генерал Де Гол са десне стране држао свог министра за културу, Андреа Малроа. Полуписмени сељак, аустријски „фрајкор“ и свињарски трговац, Ђорђе Петровић, није рекао Доситеју: „Чича, немој да смараш! Дај 'вамо тај кромпир и врати се лепо откуда си и дошао - имамо ми сад преча посла од те твоје културе!“
Доситеј није, дакле, добио одговор што су га многи добронамерни интелектуалци добили од данашњих српских вођа, били они на власти или у опозицији.
Од „сече кнезова“ 1804. године, српски народ није био ближе историјском понору него данас. Оно мало Србије што је остало, распарчава се и даље, оно што је вредело опљачкано је; средњи сталеж уништен; једни једу из златних тањира, а други из контејнера; земља је сведена на протекторат империје, која се, газећи планету, бори за „демократију“ и „људска права, оне империје која је пре 15 година послала овамо „Милосрдног анђела“ са уранијумским даровима.
Некада су се најбољи Срби, од Стерије до Милутина Миланковића, школовали на Западу, па долазили, како би знање и просвећеност улагали у развој своје земље и свога народа. Данас се најбољи Срби школују овде и, главом без обзира, беже на Запад. Негативна селекција доведена је до завидних консеквенци. Партократска олигархија и њени трабанти, без обзира на то јесу ли дебилни, или не - тврдо су ушанчени на свим битнијим позицијама у овој држави. Цензура, коју су комунисти помало траљаво неговали, сада је ефикасно позатварала медијске просторе.
Опљачкана Србија се преселила у главни град, чијим рекама плута ђубре, криминалци се возе скупим џиповима, а политичари блиставим лимузинама; у главни град, чије су елитне улице украшене појавама живописних просјака, били они ратни инвалиди (читај „Све ће то народ позлатити“, Лазе К. Лазаревића), изгладнеле старице, штрокави Циганчићи, пардон,Ромчићи, или мајке са бебом у наручју.
А све то, укључујући параде поносних педера, уз лавеж корифеја невладиних организација, одвија се под благопријатним покровитељством Европске уније и америчке империје, које се,уз помоћ домаћих издајника, цинично поигравају нашом судбином.
Зашто све ове ноторне ствари говорим данас и овде? Зато што држим да се морамо стално подсећати у каквим историјским и друштвеним околностима живимо; зато што, ипак, гајим наду да у српском народу има још увек освешћених људи, који ће, здружени, бити у стању да представљају оазу здраве свести и критичке мисли, и који ће, верујем, очувати искру српскога духа, српске традиције и српске културе, без обзира на темељни образац српске културне политике. Дефинисао га је још двадесетих година деветнаестог века, у освит васкрсле српске државе Милосав Лаповац, доглавник кнеза Милоша, изневши јавно захтев да се сви писмени људи по Србији побију, „како не би семе смутње по народу сејали“. Даље се ствари одвијају по своме логичном следу: кнез Милош енергично одбија предлог Вука Караџића да га описмени; исти Вук Караџић, творац модерног српског језика, понижаван, малтретиран, изложен вулгарној спрдњи ослободилачке српске „елите“ - бежи из Србије, главом без обзира. Касније ће из ослобођене отаџбине побећи понижени и разочарани Јован Стерија Поповић, човек који је стварао основе српске културе и просвете.
Тако је доследно почела да се остварује српска културна политика, без обзира на то да ли је реч о кнежевини, краљевини, комунистичкој или демократској републици. Дуг је списак великана српске културе који су,у различитим режимима, хапшени, протеривани, чија су имена брисана из анала српске духовне историје. Па и данас се, ето, држимо опробаног лаповачког обрасца.
Али, као што се на крају Шекспирових трагедија обично оставља трачак наде за неку другачију,лепшу будућност - сматрајмо, и овом приликом, пристојним да искажемо наду како ће српски народ, ипак, наћи снаге и памети да се одупре злу, које га разједа споља и изнутра.

Share/Save/Bookmark
 
Трактат о српском национализму ПДФ Штампа Ел. пошта

4---sumarice-21-oktobra-19Миладин Шеварлић

Ако један народ, под притиском страних сила и тројанских коња што делују изнутра, бива принуђен да редефинише основне појмове од којих зависи његово поимање себе - самим тим, он бива принуђен да редефинише и читаву своју историјску судбину. То, дакле, значи да се води борба за промену његове свести, што доводи у питање његову елементарну конзистентност, па - у крајњој консеквенци - и његов опстанак као аутохтоног ентитета.
Ово што говорим није никаква новост, нити какво откриће. Ово је само варијација на тему што је, у своме бахатом цинизму, наши моћни „покровитељи“ без пардона експлицирају у „педагошком“ обраћању српскоме народу.
Један од основних појмова о којима је овде реч јесте појам „национално“. Од дефиниције појма „ национално“ (да ли се он третира као уобичајени придев што, просто, означава припадност, или се користи у легитимном патриотском контексту, уз евентуалне емоције које никога не угрожавају, или у било којој врсти етно-истраживања, итд. - или му се тенденциозно приписују злоћудна шовинистачко
- фашизоидна значења ) зависи, дакако, и како ћемо третирати синтагме као што су „национални идентитет“, „национална судбина“, „национална политика“, „национално осећање“, „национална култура“, па, дакле, и сама „национална историја“.
Следећи послушно глас Великог Брата и његових унутрашњих гласноговорника што, издашно финансирани, делују свуда око нас - пратећи, дакле, њихов императивни диктат, лако можемо доћи до следећих резултата: Срби су започели своју повест као скупина изразито примитивних, недотупавних, дезорганизованих племена, која је чувена шиптарска династија Нимани (што су је покварени Срби касније преименовали у Немањиће) извела на светлости балканске и донекле европске историје. Када су, тако, ојачали, Срби су почели да врше насиља над својим добрим шиптарским патронима, па су их најзад поробили и сатерали у неприступачне, дивље планине.
generalstab-88081-1-2_670x0Даља српска историја одвија се, укратко, на следећи начин: Пошто је моћна, просвећена турска империја легитимно преузела од глупих Срба балканске просторе, ови су једно време уживали у привилегијама што их је доносио живот под окриљем уљудних муслиманских господара, да би, понети својом урођеном бахатошћу и незахвалношћу, почели да из заседе зверски убијају своје добре, културне покровитеље.
Користећи унутрашње проблеме што су ослабили турску државу, они су на ружан и незахвалан начин почели да дижу устанке и да насилно стварају некакву аутономију, упркос противљењу цивилизованих европских сила. (Ако некоме ово личи на пародију, следеће речи које је изговорио енглески конзул код кнеза Милоша Обреновића аутентичне су и могу се проверити у историјској литератури. Оне
гласе: “Срби не заслужују слободу јер се сурово понашају према Турцима“.) Итакодаље, итакодаље, све до модерних времена, када гадни српски терористи убијају Франца Фердинанда, представника силе која је љубазно окупирала Босну, како би могла да је цивилизује и култивише.
Тако су, дакле, Срби - та злоћудна израслина на светлом лицу Европе - дејством дебилног терористе, Гаврила Принципа, изазвали Први светски рат, једну од највећих трагедија у европској историји, где су, срећом, и они сами изгубили скоро половину свог глупог становништва. Али, зло не мирује. Срби се множе као зечеви, те ће ускоро, организујући апсурдне демонстрације 27. марта 1941, чиме су увредили немачког канцелара, господина Адолфа Хитлера - Чемберленовог и Стаљиновог пријатеља – изазвати и Други светски рат, приморавајући честите велике силе да зарате једна против друге.
И тако, редом, све до најновијих времена, тај дивљи, недотупавни народ, предвођен злочиначком великосрпском, хегемонистичком кликом, терорише све пријатељске околне народе: сироте Хрвате, Муслимане, Македонце и, највише, своје добротворе, Шиптаре, над којима још од Првог светског рата, па до последњих година двадесетог века, систематски врши дивљачне, геноцидне радње. И вршио би их и даље, да није над Балканом „Милосрдни анђео“ раширио своја заштитичка, радиоактивна крила и, колико-толико, те гадне Србе довео у ред. Али, добри анђео ипак није успео да до краја изврши свој хумани задатак. Зли Срби и даље, у потаји, развијају своје фашизоидне, националне фантазије и снују како да неовлашћено манифестују своје постојање,натуцају о
некаквом свом идентитету, па чак, на завршетку једне позоришне представе певају хегемонистичко-фашистичку корачницу „Тамо далеко“.
kontejnerАко тако наставе, заиста ће их далеко одвести сулудо опирање очинском и братском светском поретку, који штити Европу од примитивне националне трулежи. А што се самог позоришта тиче, из њега још увек, упркос завидним успесима, није до краја почишћено националистичко ђубре. Али, уз спасоносно дејство агенције за деконтаминацију, дератизацију и денацификацију, и тај ће
посао, надамо се, бити доведен до краја.
Али, гле - што каже Кафка - ни то није сасвим тачно.

У Београду, 30. децембра 2013.

Share/Save/Bookmark
 
Округли сто - Нушићу у част ПДФ Штампа Ел. пошта

logo

Удружење драмских писаца Србије
„Нушићеви дани“ из Смедерева
Музеј позоришне уметности Србије

среда, 09. април 2014.
Музеј позоришне уметности Србије:

ОКРУГЛИ СТО

ПОВОДОМ 150. ГОДИНЕ РОЂЕЊА - НУШИЋУ У ЧАСТ

детаљније...

Share/Save/Bookmark
 
<< Почетак < Претходна 1 2 3 4 5 6 7 8 Следећа > Крај >>

Страна 5 од 8

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Facebook

ПРЕПОРУКЕ

Банер
Банер
Банер