ПРЕВОДИЛАЦ



 
 

Србија на стрмој равни или Трактат о традицији и мондијализму ПДФ Штампа Ел. пошта

logo

Уводно предавање циклуса ТРАДИЦИЈА – ТЕМЕЉ СРПСКЕ КУЛТУРЕ, одржано у Крагујевцу 28. октобра 2014. године у сали Епархије шумадијске

Миладин Шеварлић


Даме и господо, другарице и другови, браћо и сестре!
Наслов мога излагања, формулисан као „Традиција и савремена српска драма“ – од стране љубазних организатора из Центра за неговање традиционалне културе – немојте схватити другачије до у основном значењу речи. Овде се, дакле, неће превасходно говорити о позоришту и о драми као књижевном роду (мада ће и о томе бити речи) - више ћемо говорити о нечему много важњем: о савременој српској драми у буквалном смислу, то-јест о драми што је српски народ преживљава последњих деценија, нападнут и споља и изнутра. Споља, од стране „новог светског поретка“, а изнутра од оних који су заборавили значење појмова: традиција, нација, па, самим тим, и патриотизам. Те појмове ћемо морати, из предострожности, да дефинишемо, како се логика нашег разговора не би извитоперила, како, дакле, неки од тих појмова не би био схваћен на начин на који се њима манипулише у име политичких и других циљева.
Прави наслов мога предавања гласи: „Србија на стрмој равни или Трактат о традицији и мондијализму“. Овакав, обухватнији приступ моћи ће да назначи координатни систем у оквиру којега ће се, у наредним предавањима, о традицији и култури говорити из угла појединих области стваралаштва, било да је реч о књижевности, историји, социологији, религији, медијима, језику и другим дисциплинама у којима се огледају појмови задати у концепту овога циклуса.
А сада, да почнемо!


I

ДЕФИНИСАЊЕ ПОЈМОВА


1) НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК или МОНДИЈАЛИЗАМ: Тоталитарни, освајачки концепт сваке глобалне империје, или оне која кани да то постане. Например, као што је познато, у старом веку, репрезентативни узорак је Римско царство, које је поробило, униформисало, нивелисало највећи део тада познатог света. Званични језик у свим земљама био је латински, званична религија римска, урбанистичка решења свих нових или реконструисаних градова била су подједнака: две главне, под правим углом, укрштене улице, форум, Зевсов храм и арена за међусобно клање људи, људи и животиња, па, у датом тренутку, и хришћана, итд.
У новом веку, ту тенденцију покоравања остатка света, разбијања интегритета држава, идентитета народа, њихове духовности, колективног памћења и било које врсте самосвојствености показивале су шпанска и енглеска империја, затим Наполеон, а у најновије време Хитлер, Стаљин и, најзад, у данашње време Америка и Европска унија.
Средства за остварење оваквог, империјалног пројекта су војна сила, освајање, геноцид, економско исцрпљивање, експлоатација ресурса и јевтине радне снаге, злоупотреба средстава информисања и комуницирања у циљу испирања мозгова и клонирања човечанства.
У наше време, пројекту доприноси и фармацеутска индустрија, чији лекови често изазивају, уместо да лече болести, тајне лабораторије које дистрибуирају смртоносне епидемије, обавезна вакцинација са дегенеративним учинком, насилно чиповање људи и тотална контрола путем електронских средстава, интернета, мобилних телефона, укључујући сателитске везе и сл. Затим, генетски модификована храна, која има непосредна дегенеративна својства, као и авионско запрашивање одређених делова планете - па и наше земље - отровним материјама, као што су алуминијумоксид, сумпорхексахлорид, баријум, манган, арсен... Далекосежне последице су, између осталих, аутизам код деце, затим рак, фибромијалгија, итд.
Главни циљ ових мера је планетарно десетковање становништва, које прави гужву, које изазива социјалне и политичке немире, које тражи посао, храну, воду, ваздух, слободу, право да мисли и осећа на свој начин.
2) ТРАДИЦИЈА: То је процес предавања, преношења, одржавања идеја, веровања и начела - усмено, писано или применом, од нараштаја нараштају. У ширем смислу, појам традиције прожима све области људског живота и делатности. Без традиције се не да замислити ни голи опстанак, а камоли култура људских заједница. Тако је традиција оно што одржава друштва и цивилизације, непрестаним преношењем дела и мисли, и њиховом стваралачком модификацијом. (Опћа енциклопедија Лексикографског завода.)
3) НАЦИЈА: Што се тиче нације, цитираћу само Хегелову мисао која сажето изражава суштину овога појма: „Нација има народносну генезу - каже он - али јој је унутрашња структура културно – духовна“.
Данас, сваки помен појма „национално“, изговараног некада јасно и гласно, са осећањем поноса и части - третира се као „говор мржње“. Сваком помену појма „национално“, мондијалистички гласноговорници придодају потенцијално злочиначки смисао,а сам појам карактеришу као нешто примитивно, превазиђено, затуцано, такорећи дебилно; у сваком случају, као нешто нецивилизовано, достојно презира и подсмеха.
4) ПАТРИОТИЗАМ је енциклопедијски дефинисан - за оне који то не знају, или не желе да знају - као љубав према домовини, земљи и народу - заснована на историјским условима развоја свести о припадности одређеној заједници и целини.


II

МЕТАСТАЗА ДЕСТРУКЦИЈЕ


Традиција је друго име за појам континуитета. Без континуитета нема ни конзистентности једне културе, дакле, ни њеног опстанка. Ако се свака епоха, свако ново политичко раздобље, свака нова власт, која је засела у седло моћи, труди да поништи оно што је пре ње било, и да почне историју, самим тим и културу, испочетка, ако почне, дакле, да руши старе споменике, да хистерично мења називе градских улица, брише или маргинализује оне ствараоце који не одговарају њеној идеологији или слици света, заборавља или даје други смисао прошлим историјским догађајима, или се труди да - под притиском окупатора или доминантних страних сила - модификује и саму свест народа - у таквим околностима развија се метастаза деструкције у ткиву националног бића, националне свести, аутохтоног погледа на свет, духа и морала нације, до осипања свих вредности које почивају на вековној традицији, коју ваља пажљиво чувати, развијати, дограђивати и модификовати у складу са менама времена, а никако поништавати - јер тиме поништавамо себе саме као колективно биће, и сваког појединца, који остаје да лебди у празном простору безнађа, без имунитета, који би га штитио од зала овога света.
Али оне који традицију чувају уз помоћ тврдог, сенилног конзервативизма и окамењених фолклроидних представа - а таквих није мало међу нама, Србима - треба подсећати увек и увек изнова да чувати и поштовати традицију не значи слепо робовање светоназорним, политичким, духовним, културним формулама и садржајима нераскидиво везаним за неко прошло време - јер тако добијамо леш, што га вучемо за собом, затварајући путеве креативног развоја и ефикасног опстанка у овоме свету промена.
Дијалектика односа према традицији значи - објаснимо то онима који не знају, или не желе да знају - извлачити фундаменталне нити из дубина прошлости, надграђивати их, чувајући њихову суштину, а њихову форму пажљиво моделовати, како би и сама суштина могла да опстане као живи, активни садржај, да претраје у оквирима новог цивилизацијског кода и новог друштвеног контекста.
Јер, дошао је последњи тренутак када се морамо подсетити да без прошлости неће бити ни будућности, да без „реанимиране“ традиције нећемо моћи даље, да је, у противном, следећи корак - корак у празно.
Борба за спасавање националне традиције из загрљаја новог светског поретка и његових домаћих скоротеча пре свега подразумева суочавање са истином о себи, о свом положају и алтернативама које стоје пред нама.
Ако имате времена и разлога да погледате телевизијски Дневник (јер „ви имате право да знате све“, филтрирано кроз ваш „јавни медијски сервис“) - видећете често, пре почетка те хронике наших политичких и економских успеха, инспирисаних шаргарепом Европске уније која нас води у „врли нови свет“, видећете, дакле, и чућете вапај Призренске епархије - где леже закопани дух и традиција, ваша и вашег народа - за помоћ гладнима, помоћ коју можете, из фотеље, уз шољицу кафе, да пошаљете телефонском поруком, која ће вас коштати педесет динара. Добра цена за чисту савест пред узнемирујућом појавом покопаног националног духа и националне традиције.
А у истом том Дневнику могли сте видети и извештај о пљувању националне заставе на сцени позоришта „Атеље 212“ у Београду - што представља, зар не?, врхунац демократске и уметничке слободе. Пробајте само да кинете на „шаховницу“ у Загребу!
А ко су ти наши „Европејци“ и демократи из централа за деконтаминацију, дератизацију и денацификацију српске културе? То су они што су збрисали са јавне сцене све који другачије мисле. То су они који се брчкају у брлогу силоване и згажене српске културе, под окриљем својих богатих и неписмених политичких патрона.
Људи који другачије мисле, који не губе свест о томе ко су и одакле потичу, који не пристају на улогу духовних квислинга - већ петнаестину година немају приступа ни медијима, ни битним културним институцијама, ни манифестацијама, нити финансијским средствима за остварење својих уметничких пројеката.
Имају ли они, бар, право на своје мишљење? Или је у овој демократској земљи изношење различитог мишљења а приори фашизоидни чин? А искључивост, секташтво, вулгарно етикетирање, упљувавање, погромашке акције диригованих медија и представника „невладиних организација“, те узурпирање јавне сцене - представља, дакле, европски, цивилизовани манир и производ лепог демократског васпитања?!
Докле ће свест српског пучанства бити жртва игре свеопштег привида? Докле ће квазидемократске, мондијалистичке лажи бити алиби за узурпацију и пљачку? Зар је дотле дошло да Европска унија треба да захтева преиспитивање овдшњих криминалних приватизација? Европска унија, која је Србију осакатила, унизила, бомбардовала и колонизовала!
Али, немојмо, такође, да нам Европска унија буде алиби за наша властита непочинства, глупости, поразе, неснађеност, самоубилачки мазохизам. Европска унија и слободарске Сједињене Америчке Државе раде нам оно у чему им сами помажемо!
Зар је у пониженој, опљачканој, упљуваној Србији, изложеној још и срамотној аутодеструкцији и дебилитету политичких манекена, цинизму и безобзирности шпекуланата и насилника - зар је у тој и таквој Србији највеће зло патриотски став, национално самоосећање и одбрана српске традиције и српске културе, коју обешчашћују квазидемократски шарлатани, што убирају срамну славу и новац, пљујући по темељним вредностима и симболима традиције и идентитета једног народа?!
Без ослонца на властиту традицију, на осећање континуитета властите културе, етике и самобитности - српско друштво се суновраћује у политичко, економске, морално и културно безнађе.
Београд је пренапучен од врха до дна, а села пуста и фабрике закатанчене. Из Италије се увозе чак и чачкалице, из Аргентине трула говедина, из Вијетнама речна риба – поред свих наших Сава и Морава - а из Кине бели лук!
Из дана у дан тонемо у морално и културно варварство. Ослушните - ако још имате слуха – осакаћени српски језик, којим се говори на улицама и у медијима, па и оним најрепрезентативнијим! Погледајте телевизијске програме, са свим срамотним „фармама“, „великом браћом и сестрама“, програме из којих зрачи невиђена духовна празнина, бекетовски бесмисао и просташтво, какво се тешко среће међу иоле цивилизованим народима.
Опустела, непродуктивна, осиромашена земља, без суверенитета и сувисле перспективе, без љубави, вере и наде, са бестијалним насиљем у породици, школи и на улици, са педерским парадама у престоници, са застрашујућим нивоом суштинске неписмености и некултуре, са белом кугом, која се незаустављиво шири - то је слика данашње Србије!


III

КУЛТУРНА ОКУПАЦИЈА СРБИЈЕ


Стање у српској култури није и не може бити другачије него што је то опште стање што га диктира дух времена. Живимо у времену светских интеграција, где појединачне културе губе своје особености и своје традиционалне корене; у ери глобализације, у власти банкара, господара света, који су од човечанства начинили руљу произвођача и потрошача материјалних добара.
У Србији се убрзано заборавља национална традиција, вера и језик; овде нема праве културне климе, ни јавног мнења - постоји само дивљачка агресија медија, који неснађеноме пучанству испирају и оно мало мозга што му је остало.
Људи који озбиљно мисле, осећају и стварају, маргинализовани су и, мање или више, сабијени у мишје рупе своје приватности, куда се, бар, склањају пред поплавом тешког примитивизма, снобизма и профитерства скоројевића, пред насиљем цинизма и демагогије оних који контролишу власт и новац.
Они српски глобалисти који прижељкују пречицу ка „културној, демократској Европи“ нису свесни да сањају архаични сан, што га изображени синови сељачке Србије сањају још од краја претпрошлог столећа, сан који се најчешће завршава као комплекс ниже вредности пред свим оним што долази са Запада. Да иронија буде потпуна - у исто време, највећи духови Европе већ више од једног столећа ламентирају над пропадањем Запада, његових темељних духовних, етичких и политичких вредности.
Културна окупација Србије одвија се, дакле, уз свесрдну помоћ квислиншке псеудоелите, или ергеле добро истимарених и ухрањених тројанских коња - чији је задатак да својим,европејски поткованим,копитима поравнају терен за империјалну нивелацију српских духовних и културних простора, како ови прљави варвари, ови глупи, наивни простаци не би сневали некакве своје српске снове, ометајући,као камичак у чизми освајача, славодобитни, планетарни поход банкарске, лихварске интернационале. „Пусти Србина на Србина, па бриге не бери“ - каже стара турска пословица.
Дакле, људи који контролишу већину српских културних институција и културних токова не налазе се у служби националних циљева, нити подстицања слободних, аутентичних стваралачких стремљења. Како, уосталом, формулисати српске националне циљеве? У традиционално поцепаном српском друштвеном организму води се, као и обично, истребљујућа шизофрена борба на живот и смрт. Док су све околне, „братске“, државе и државице постигле какав-такав консензус о националним циљевима и интересима - у Србији се и даље води грађански рат између четника и партизана новога доба.


IV

ДРАМА СРПСКОГ ПОЗОРИШТА


Пошто у овоме друштву права идеологија више не постоји - постоје само партије, које се лавовски боре за власт - једина идеја је, као што знамо, новац и позиција у друштву. Партијама су потребни уметници, виђени људи из културе, највише због медијске и трибинске промоције. Ти промотери чине непробојне интересне групе, које знају да од партија наплате своје услуге.
У позоришној сфери, рецимо,десетак људи држи кључне позиције и, дакако, новац. Јер, неки новац се, ипак, дистрибуира у културу. Па, онда, имате та позоришта по сиротој Србији, и зна се који су то пет редитеља из Београда, које ће они звати да би себи дигли рејтинг. Редитељ дође и каже - ево, донео сам вам текст, текст је супер, директно из Ирске (нпр. „Сакати Били“), они га, притом, гледају ко у Бога, а он каже - то ће вас коштати само десетак хиљада евра, ја правим и сценографију, могу да компонујем и музику, ако треба... Они кажу, јао, како ћемо то, трче до председника општине, јуре спонзоре, фабрике стоје, економија посивела...Ипак, на крају, искукају нешто. Овај даса узме паре, режира, тако, у још два-три сирота, амбициозна позоришта, купи себи џип и оде кући.
То су, дакле, мали тајкуни у култури (јер и култура је мала), а ту је, разуме се, и несрећни комплекс ниже вредности спрам велике, напухане престонице. А тајкунчићи се држе између себе. Неки то називају и позоришном мафијом. Држе се између себе и ви не можете проћи. Тај монопол, та херметичност води, јасно, до ентропије културе. Уосталом, традиционалну културу већ увелико прежива „златно теле“, које жваће на електронски погон. Исус је, некада, ногом у дупе, истеривао трговце из Храма, али данас нема Исуса, а храмови су претворени у банке. Онај ко хоће да се бави културом, а да не буде бедник, он мора да се прилагођава. Када се томе додају друштвене и политичке специфичности српске земље, можемо складно да заокружимо слику... На тој слици видећемо и позоришне „корифеје“ у џиповима, док ви хватате аутобус са „бувљака“... Уосталом, нису „корифеји“ криви због ваших слабости и ваше глупости.
Некада су се београдска, за њима и остала позоришта утркивала у игрању домаћих драмских текстова. Наша савремена драмска литература нема чега да се стиди пред лицем света. Напротив! Стремећи ка Западу, наша позоришта данас, ипак, радије играју слабе или осредње ирске, енглеске, америчке драме. Они више воле да буду колонија тзв. великог света, него да, негујући духовност властите средине, зараде праву улазницу за тај свет. Заборављају да се без темељног идентитета у тај свет не може ући. Сви презиру слуге, а највише њихови господари.
Они наши уметници које свет доиста уважава, од Иве Андрића до Емира Кустурице, антејски су црпли снагу из тла којему припадају. Као што се, гледано политички, у свет на прави начин може ући једино са колико-толико независном државом, тако се једино може ући са властитим духовним и културним ликом. Остало је полуколонијални фалш, игра у којој се, на крају, губи све.


V

ГРОБНА ПЛОЧА ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА


Испред улаза у Саборну цркву у Београду лежи гробна плоча Доситеја Обрадовића. На тој плочи некада је стајао епитаф, што га је он сам саставио: “Овде леже његове српске кости, он је љубио свој род...“ И тако даље. Данас, тај запис је скоро сасвим нечитљив, излизан безбројним српским стопама, које су ту пронашле згодну пречицу.
Доситеј Обрадовић живео је, са пасошем аустријске државе, у Трсту, Лондону, обишао је читаву Европу и добар део Средоземља, учећи и подучавајући друге. Када је подигнут Први српски устанак, он је написао песму „Востани Сербие“, ставио у путну торбу нешто књига и неколико кромпира - намирницу до тада непознату у овим крајевима, како би се у Србији могла запатити и помоћи вечно гладном српском народу да се прехрани - и дошао Карађорђу, у Београд. Карађорђе је узео кромпир, а Доситеја поставио за министра и држао га са своје десне стране, као што је генерал Де Гол са десне стране држао свог министра за културу, Андреа Малроа. Полуписмени сељак, аустријски „фрајкор“ и свињарски трговац, Ђорђе Петровић, није рекао Доситеју: „Чича, немој да смараш! Дај 'вамо тај кромпир и врати се лепо откуда си и дошао - имамо ми сад преча посла од те твоје културе!“
Доситеј није, дакле, добио одговор што су га многи добронамерни интелектуалци добили од данашњих српских вођа, били они на власти или у опозицији.
Од „сече кнезова“ 1804. године, српски народ није био ближе историјском понору него данас. Оно мало Србије што је остало, распарчава се и даље, оно што је вредело опљачкано је; средњи сталеж уништен; једни једу из златних тањира, а други из контејнера; земља је сведена на протекторат империје, која се, газећи планету, бори за „демократију“ и „људска права, оне империје која је пре 15 година послала овамо „Милосрдног анђела“ са уранијумским даровима.
Некада су се најбољи Срби, од Стерије до Милутина Миланковића, школовали на Западу, па долазили, како би знање и просвећеност улагали у развој своје земље и свога народа. Данас се најбољи Срби школују овде и, главом без обзира, беже на Запад. Негативна селекција доведена је до завидних консеквенци. Партократска олигархија и њени трабанти, без обзира на то јесу ли дебилни, или не - тврдо су ушанчени на свим битнијим позицијама у овој држави. Цензура, коју су комунисти помало траљаво неговали, сада је ефикасно позатварала медијске просторе.
Опљачкана Србија се преселила у главни град, чијим рекама плута ђубре, криминалци се возе скупим џиповима, а политичари блиставим лимузинама; у главни град, чије су елитне улице украшене појавама живописних просјака, били они ратни инвалиди (читај „Све ће то народ позлатити“, Лазе К. Лазаревића), изгладнеле старице, штрокави Циганчићи, пардон,Ромчићи, или мајке са бебом у наручју.
А све то, укључујући параде поносних педера, уз лавеж корифеја невладиних организација, одвија се под благопријатним покровитељством Европске уније и америчке империје, које се,уз помоћ домаћих издајника, цинично поигравају нашом судбином.
Зашто све ове ноторне ствари говорим данас и овде? Зато што држим да се морамо стално подсећати у каквим историјским и друштвеним околностима живимо; зато што, ипак, гајим наду да у српском народу има још увек освешћених људи, који ће, здружени, бити у стању да представљају оазу здраве свести и критичке мисли, и који ће, верујем, очувати искру српскога духа, српске традиције и српске културе, без обзира на темељни образац српске културне политике. Дефинисао га је још двадесетих година деветнаестог века, у освит васкрсле српске државе Милосав Лаповац, доглавник кнеза Милоша, изневши јавно захтев да се сви писмени људи по Србији побију, „како не би семе смутње по народу сејали“. Даље се ствари одвијају по своме логичном следу: кнез Милош енергично одбија предлог Вука Караџића да га описмени; исти Вук Караџић, творац модерног српског језика, понижаван, малтретиран, изложен вулгарној спрдњи ослободилачке српске „елите“ - бежи из Србије, главом без обзира. Касније ће из ослобођене отаџбине побећи понижени и разочарани Јован Стерија Поповић, човек који је стварао основе српске културе и просвете.
Тако је доследно почела да се остварује српска културна политика, без обзира на то да ли је реч о кнежевини, краљевини, комунистичкој или демократској републици. Дуг је списак великана српске културе који су,у различитим режимима, хапшени, протеривани, чија су имена брисана из анала српске духовне историје. Па и данас се, ето, држимо опробаног лаповачког обрасца.
Али, као што се на крају Шекспирових трагедија обично оставља трачак наде за неку другачију,лепшу будућност - сматрајмо, и овом приликом, пристојним да искажемо наду како ће српски народ, ипак, наћи снаге и памети да се одупре злу, које га разједа споља и изнутра.

Share/Save/Bookmark
 
Трактат о српском национализму ПДФ Штампа Ел. пошта

4---sumarice-21-oktobra-19Миладин Шеварлић

Ако један народ, под притиском страних сила и тројанских коња што делују изнутра, бива принуђен да редефинише основне појмове од којих зависи његово поимање себе - самим тим, он бива принуђен да редефинише и читаву своју историјску судбину. То, дакле, значи да се води борба за промену његове свести, што доводи у питање његову елементарну конзистентност, па - у крајњој консеквенци - и његов опстанак као аутохтоног ентитета.
Ово што говорим није никаква новост, нити какво откриће. Ово је само варијација на тему што је, у своме бахатом цинизму, наши моћни „покровитељи“ без пардона експлицирају у „педагошком“ обраћању српскоме народу.
Један од основних појмова о којима је овде реч јесте појам „национално“. Од дефиниције појма „ национално“ (да ли се он третира као уобичајени придев што, просто, означава припадност, или се користи у легитимном патриотском контексту, уз евентуалне емоције које никога не угрожавају, или у било којој врсти етно-истраживања, итд. - или му се тенденциозно приписују злоћудна шовинистачко
- фашизоидна значења ) зависи, дакако, и како ћемо третирати синтагме као што су „национални идентитет“, „национална судбина“, „национална политика“, „национално осећање“, „национална култура“, па, дакле, и сама „национална историја“.
Следећи послушно глас Великог Брата и његових унутрашњих гласноговорника што, издашно финансирани, делују свуда око нас - пратећи, дакле, њихов императивни диктат, лако можемо доћи до следећих резултата: Срби су започели своју повест као скупина изразито примитивних, недотупавних, дезорганизованих племена, која је чувена шиптарска династија Нимани (што су је покварени Срби касније преименовали у Немањиће) извела на светлости балканске и донекле европске историје. Када су, тако, ојачали, Срби су почели да врше насиља над својим добрим шиптарским патронима, па су их најзад поробили и сатерали у неприступачне, дивље планине.
generalstab-88081-1-2_670x0Даља српска историја одвија се, укратко, на следећи начин: Пошто је моћна, просвећена турска империја легитимно преузела од глупих Срба балканске просторе, ови су једно време уживали у привилегијама што их је доносио живот под окриљем уљудних муслиманских господара, да би, понети својом урођеном бахатошћу и незахвалношћу, почели да из заседе зверски убијају своје добре, културне покровитеље.
Користећи унутрашње проблеме што су ослабили турску државу, они су на ружан и незахвалан начин почели да дижу устанке и да насилно стварају некакву аутономију, упркос противљењу цивилизованих европских сила. (Ако некоме ово личи на пародију, следеће речи које је изговорио енглески конзул код кнеза Милоша Обреновића аутентичне су и могу се проверити у историјској литератури. Оне
гласе: “Срби не заслужују слободу јер се сурово понашају према Турцима“.) Итакодаље, итакодаље, све до модерних времена, када гадни српски терористи убијају Франца Фердинанда, представника силе која је љубазно окупирала Босну, како би могла да је цивилизује и култивише.
Тако су, дакле, Срби - та злоћудна израслина на светлом лицу Европе - дејством дебилног терористе, Гаврила Принципа, изазвали Први светски рат, једну од највећих трагедија у европској историји, где су, срећом, и они сами изгубили скоро половину свог глупог становништва. Али, зло не мирује. Срби се множе као зечеви, те ће ускоро, организујући апсурдне демонстрације 27. марта 1941, чиме су увредили немачког канцелара, господина Адолфа Хитлера - Чемберленовог и Стаљиновог пријатеља – изазвати и Други светски рат, приморавајући честите велике силе да зарате једна против друге.
И тако, редом, све до најновијих времена, тај дивљи, недотупавни народ, предвођен злочиначком великосрпском, хегемонистичком кликом, терорише све пријатељске околне народе: сироте Хрвате, Муслимане, Македонце и, највише, своје добротворе, Шиптаре, над којима још од Првог светског рата, па до последњих година двадесетог века, систематски врши дивљачне, геноцидне радње. И вршио би их и даље, да није над Балканом „Милосрдни анђео“ раширио своја заштитичка, радиоактивна крила и, колико-толико, те гадне Србе довео у ред. Али, добри анђео ипак није успео да до краја изврши свој хумани задатак. Зли Срби и даље, у потаји, развијају своје фашизоидне, националне фантазије и снују како да неовлашћено манифестују своје постојање,натуцају о
некаквом свом идентитету, па чак, на завршетку једне позоришне представе певају хегемонистичко-фашистичку корачницу „Тамо далеко“.
kontejnerАко тако наставе, заиста ће их далеко одвести сулудо опирање очинском и братском светском поретку, који штити Европу од примитивне националне трулежи. А што се самог позоришта тиче, из њега још увек, упркос завидним успесима, није до краја почишћено националистичко ђубре. Али, уз спасоносно дејство агенције за деконтаминацију, дератизацију и денацификацију, и тај ће
посао, надамо се, бити доведен до краја.
Али, гле - што каже Кафка - ни то није сасвим тачно.

У Београду, 30. децембра 2013.

Share/Save/Bookmark
 
Округли сто - Нушићу у част ПДФ Штампа Ел. пошта

logo

Удружење драмских писаца Србије
„Нушићеви дани“ из Смедерева
Музеј позоришне уметности Србије

среда, 09. април 2014.
Музеј позоришне уметности Србије:

ОКРУГЛИ СТО

ПОВОДОМ 150. ГОДИНЕ РОЂЕЊА - НУШИЋУ У ЧАСТ

детаљније...

Share/Save/Bookmark
 
Годишња скупштина УДПС ПДФ Штампа Ел. пошта


СРБИЈИ СУ СЕ ДОГОДИЛИ СРБИ

(Уводно излагање на Годишњој скупштини Удружења драмских писаца Србије 31. марта 2014. године)


blic  Србији се догодила најгора ствар која је могла да јој се догоди. Србији су се догодили Срби.
  Срби, који су за добре паре распродали своја имања на Косову, покуповали куће и аутомобиле у Нишу, Ужицу, Чачку и Крагујевцу, а затим стали очајавати над својом изгубљеном колевком, над родном грудом, којом је ходао свети Саво и не знам ко још.
  Догодили су јој се Срби који су били толико бахати и силни и толико храбри, да су заратили против НАТО пакта, највеће, најсуровије и најциничније силе на планети.
  Догодили су јој се Срби, који су је - већ разорену и обогаљену - темељно опљачкали, ставивши знак једнакости између криминала и политике.
  Догодили су јој се Срби, плаћеници страних експозитура, званих невладине организације, Срби који куде, руже и дезавуишу свој народ и делују као претходница империјалног освајача.
  Догодили су јој се Срби који доводе тзв. инвеститоре, што за бедне паре користе овдашњу радну снагу, а профит износе у своје земље.
  Догодили су јој се Срби који, по диктату империјалних господара, пристају на ревидирање властите историје, novostiсмишљено гушење, чак инкриминисање националне свести, Срби који - уместо моралних вредности - подупиру безочни дефиле инвертираца, Срби који мирно гледају урушавање читавог система вредности на којем почива опстанак једног народа.
  Србији су се догодили Срби који за духовне вредности никада нису чули, или на помен тако нечега презриво одмахују главом; Срби који су културу темељно избрисали из својих политичких јеловника и оставили је да тавори и труне на маргинама јавног живота. И Срби који штите Европу од те примитивне националне трулежи, уз помоћ спасоносног дејства агенција за деконтаминацију, дератизацију и денацификацију српске културе.

  Како, дакле, усред те и такве материјалне и духовне пустоши опстаје једно удружење уметника, какво је Удружење драмских писаца Србије? Тешко. Али, ипак опстаје, захваљујући труду ентузијаста и по неког благородног пријатеља; опстаје као још понека изолована групица у овој средини, доказујући да је, ипак, упркос свему, могуће одржати некакав заметак, који ће се, дакако, развити и процветати у срећној, далекој, недогледној будућности.
  Удружење драмских писаца Србије присутно је на различите начине на српским просторима, од Требиња до Косовске Митровице, скромно, али истрајно настојећи колико може да промовише трајне духовне националне вредности; да ли кроз едицију „Савремена српска драма“, путем часописа „Драма“, конкурса „Бранислав Нушић“, концертних извођења нових драмских текстова, јавних трибина, те презентација својих издања, како у Београду, тако и у тзв. провинцији, јер сматрамо да „круг двојке“ не затвара круг српске културе.
  На питање, да ли је све то, ипак, безнадежно - одговорићемо једном старом девизом, која гласи: „Не треба се надати,да би се започело, нити успети да би се истрајало“.
  Толико о томе.


Миладин Шеварлић
Председник Удружења драмских писаца Србије 



dscn6368
Диплома победници


dscn6390Братислав Петковић и Миладин Шеварлић


dscn6393
Чланови Скупштине


dscn6411
Говори добитница награде, Александра Урошевић


dscn6416
Слободан Вујовић, добитник награде "Миодраг Ђукић"


dscn6425
Стојан Срдић прима награду "Миодраг Ђукић"


dscn6473
Доктор Едуард Дајч


dscn6475
Милан Цаци Михајловић и Драган Томић


dscn6477
Владимир Ђорђевић и Милан Јелић


dscn6490
Дејан Новчић, Миладин Шеварлић и Божидар Зечевић


dscn6396
Радно председништво: Братислав Петковић, Миладин Шеварлић, Биљана Остојић и Стојан Срдић


Share/Save/Bookmark
 
150 година од рођења Бранислава Нушића ПДФ Штампа Ел. пошта

dsc_0100
ИЗВОР: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

По лепој традицији, Удружење драмских писаца Србије приредило је у недељу парастос на дан смрти Бранислава Нушића коме се ове године навршава век и по од рођења. Над гробом, Нушићевом пирамидом на Новом гробљу у Београду, служио је протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, положени су венци, а присутнима се обратио Миладин Шеварлић, председник Удружења.

- За оне ствараоце који се усуђују да мисле и говоре мимо љубазног мундијалистичког диктата, резервисани су следећи поступци: изолација, прећуткивање, етикетирање, дезавуисање. Сваки помен "националног", изговараног некад јасно и гласно са осећањем поноса и части, без икаквог шовинизма притом, проглашен је данас "говором мржње". Сам појам карактерише се као нешто примитивно, простачко, затуцано, такорећи дебилно. И тако се прећутно наставља лаповачка културна политика - истакао је Шеварлић, подсећајући да је двадесетих година 19. века Милосав Лаповац, један од хероја Другог српског устанка и доглавник кнеза Милоша, јавно изнео захтев да се сви писмени људи по Србији побију "како не би семе смутње по народу сејали".

На парастосу су говорили и глумица Горица Поповић, добитница Нушићеве награде града Смедерева, као и драмска списатељица Александра Урошевић, овогодишња добитница награде "Бранислав Нушић", коју Удружење додељује на анонимном конкурсу за најбољу драму.

dsc_0102
Обраћајући се драгом Аги, како су Нушића од милоште звали, драмски писац и филмски критичар Божидар Зечевић је рекао:

„Тешка ноћ је пала на моју Отаџбину“ писао си пре деведесет и девет година у свом ламенту над Србијом, који је, нажалост, данас изненађујуће актуелан. „Као да је злим дусима сметала светлост дана, те су и сунце угасили или су га застрли покровом својих страсти и једа... Нешто тешко, суморно и загушљиво, као оморина, промиче кроз ваздух, разређује га и крати нам дах“ (Деветстопетнаеста)

Времена су у нашем вилајету и даље загушљива, окупациона. И овај остатак Србије треба да нестане и да се сведе на безначајну балканску колонију, при чему се отимају или окупирају њени витални делови, данас Косово,  сутра Војводина и Стари Рас, затим вероватно тимочка и неготинска крајина и оне српске земље, као Република Српска, којој се поново ускраћује право на живот или већ насилно разорена Српска Крајина. Сама ужа Србија мора се сатерати у границе Берлинског конгреса, тј. преткумановске Србије, са провизорним међама на Дунаву, Дрини и Морави, чиме се ниште вековне тежње српског народа, историјска, политичка, етничка и културна права која он баштини од памтивека, као и тековине оба балканска и оба светска рата. Нас, који смо у Првом светском рату на страни савезника изгубили половину мушког становништва, међу којима је свој млади живот положио  и твој јединац Бан, нас који смо пред лицем Европе поднели највећа зверства у дотадашњем свету, хоће сада да оптуже као кривце за тај рат, у коме смо сурово убијали јадне Немце, Мађаре и Бугаре. Једна позоришна представа, која данас подсећа на то ратно време оглашена је ретроградном и  једностраном. Као да колосална жртва једног народа може да добије свестраније тумачење у ставовима тих истих Немаца, Мађара и Бугара, Хрвата, Арнаута и муслимана, што онако сложно кидисаше на нас у оба светска рата? Треба ли да данас (да не бисмо испали једнострани), у твом Народном позоришту, у сред Београда, дајемо неку верзију Српске трилогије из обзорја наших проверених и у свакој прилици доказаних непријатеља, правих криваца за ове и друге ратове?

dsc_0099
Ти ниси упознао окупацију, јер си пре сто година, под најтежим условима, изабрао изгнанство за разлику од неких твојих колега, нажалост  писаца и позоришних људи, који су под окупацијом наставили да раде као да се ништа није догодило. Има их и данас, таквих писаца и позоришних људи, а нарочито људи из блиског ти медијума, кинематографа, који у њој виде спас и својски раде на ружењу властитог народа. Али за разлику од негдашњих непријатељских послушника, ови данас вриште да то чине из убеђења и неке њихове потребе. И тако се оптужујемо за грехе које нисмо починили, извињавамо се истим злотворима и свакој шуши што смо се бранили, да бисмо, временом, дошли до циљне тачке ове подмукле стратегије:   самоукинули се као народ и култура.

То самоукинуће, драги наш Аго, увелико је на делу тамо где си некада ковао звездане тренутке српске културе. Већ смо успели да самопозатварамо српске националне институције првог реда, од којих се Народна билиблиотека још копрца од последица оног непочинства, а Народни музеј и Музеј савремене уметности још нису приведени наменама због којих их је народ основао. То су само неке последице самоокупације која траје већ дванаест година и која прети да се настави. На сигурном смо путу да самообесмислимо и све друге установе културе овог народа, доводећи их до бездна, у које само што се нису стровалиле. Некада, ниси се либио да као највећи живи српски писац пословодиш Министарством културе, зато што си схватао да је стварање и вођење културне политике sine qua non опстанка целог народа. Данас од оваквих посала беже преостали српски писци и уметници, препуштајући их на свим нивоима  случајним и с коца и конопца доведеним менаџерима или просто речено, дилетантима.

dsc_0125
На том броду који тоне свирају, као да се ништа не догађа, њихови оркестри. И нама, као и теби некада, данашња Србија и њена судбина личи на судбину „Титаника“, коју си, пре тачно сто година, означио као тешко знамење и предзнак велике катастрофе у XX веку: и Србија се дуго градила – „све од орашачкога устанка па до сада – и отисну се једног дана на пучину светских догађаја, здрава, снажна и поносна. У њој живот буја, снага се народна одупире, поуздано валима који ударају о њене бокове и она сече пучину и лови своме циљу. И усред најпоузданије пловидбе, Србија наилази на подводни ледени брег, добија снажан и неочекиван ударац с бока и – тоне. Тоне за неколико дана на дно мора читава једна држава и читав један народ. На другом крају ове разваљене лађе, у позадини њеној, још свира оркестар, час пре него што ће нас све прелити морски вал“. Два знамења, пропаст „Титаника“ и Сарајевски атентат, као симболички знаци прошлости, стоје и на почетку XXI века. Ствар је само у томе што већ шести пут у ових сто година Србија удара уисту ледену хрид: 1914, 1918, 1941, 1944, 1999.  и ево на датум који ће накнадно бити утврђен и одвући нас, као сикиру, право на дно. И што њени крманоши ништа не научише, него нас вуку, ма шта вуку, за уши чупају у исту пропаст, коју смо искусили кроз крваву емпирију ратова и патњи.

Али, драги наш Аго, на истом месту си нам показао пут! На све стране у Србији буди се младост! Ево младих и у Твом и нашем Удружењу, долазе, добијају награде које носе Твоје име, ево их и данас међу нама. Само нови људи могу да окрену Србију, ако на време узму кормило овог брода, који већ једном треба да се ратосиља баласта што га вуче на дно већ тачно стотину година. Само „младост, младост неоскрнављена, чиста и невина, поносна и усправљена – њен је израз, њен је синоним“ сањао си у својој јеремијади над тонућом Србијом. „И зато је младост вечита, као што је и мисао вечита. И зато младост не умире, као што ни мисао не умире“ кличемо и ми, који одлазимо твојим путем, а њима радо  уступамо места за нова, велика предузећа.

Београд, на Богојављење 2014. године

dsc_0091

Share/Save/Bookmark
 
<< Почетак < Претходна 1 2 3 4 5 6 7 Следећа > Крај >>

Страна 5 од 7

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Facebook

ПРЕПОРУКЕ

Банер
Банер
Банер