ПРЕВОДИЛАЦ



 
 

У ИМЕ НАРОДА* ПДФ Штампа Ел. пошта

*Реч на конференцији српског сабора Заветници 5. 5. 2015. у Дому синдиката у Београду | Миладин Шеварлић


zavetnici


Даме и господо, другарице и другови, браћо и сестре!


Српски народ већ више од две ипо деценије проживљава тешку историјску драму, притешњен и споља и изнутра.

Споља од стране новог светског поретка, са НАТО пактом као незаобилазним насилним аргументом; новог светског поретка, чији је неприкривени циљ покоравање остатка света, разбијање интегритета држава, идентитета народа, њихове духовности, колективног памћења и било које врсте  самосвојствености.

Средства за остваривање оваквог империјалног пројекта су - да се подсетимо - војна сила, освајање, геноцид, економско исцрпљивање, експлоатација ресурса и јевтине радне снаге, злоупотреба средстава информисања и јавног комуницирања, у циљу испирања мозгова и клонирања човечанства. На српском примеру то се јасно види и, рекло би се, доста ефикасно спроводи.

Изнутра, српски народ је нападнут од стране пете колоне, од стране клонираних, грабежљивих мондијалиста, који страствено негирају све оно што носи предзнак национално или традиционално, дакле све оно без чега се не може замислити ни голи опстанак, а камоли култура људских заједница. Сваки помен појмова национално и традиционално, изговараних некада јасно и гласно, са осећањем поноса и части, третира се данас као говор мржње, сваком помену појма национално мондијалистички гласноговорници придају потенцијално злочиначки смисао.

Даме и господо, другарице и другови, браћо и сестре!

Национална традиција је друго име за појам континуитета, без којега нема ни конзистентности једне нације, дакле ни њеног опстанка.

Ако свака нова власт, која заседне у седло моћи, даје другачији смисао прошлим историјским догађајима, ако се труди да под притиском окупатора и домаћих издајника - модификује памћење и свест народа, у таквим околностима развија се метастаза деструкције у ткиву националног бића, националне свести, духа и морала нације, до осипања свих вредности које почивају на вековној традицији.

Али оне који традицију чувају уз помоћ тврдог, сенилног конзервативизма и окамењених фолклороидних представа - а таквих није мало међу нама, Србима - треба подсећати увек и увек изнова да чувати и поштовати традицију не значи слепо робовање светоназорним, политичким, духовним, културним стереотипима - јер тако добијамо леш што га вучемо за собом, затварајући путеве креативног развоја и ефикасног опстанка у овоме свету промена. Ваља извлачити фундаменталне нити из дубина прошлости, надграђивати их, чувајући њихову суштину, а њихову форму пажљиво моделовати, како би и сама суштина могла да опстане као живи, активни садржај, да претраје у оквирима новог цивилизацијског кода и новог друштвеног контекста. Јер, дошао је последњи тренутак, када се морамо подсетити да без прошлости неће бити ни будућности, да без "реанимиране" традиције нећемо моћи даље, да је у противном следећи корак - корак у празно!

Ако имате времена и разлога да погледате телевизијски Дневник ("јер, ви имате право да знате све") - видећете, често, пре почетка те хронике наших политичких и економских успеха, вођених шаргарепом Европске уније, која нас води у "врли нови свет", видећете, дакле, и чућете вапај Призренске епархије, где леже урушени дух и традиција ваша и вашег народа, вапај за помоћ гладнима, помоћ коју можете, из фотеље, уз чашу пива, да пошаљете телефонском поруком, што ће вас коштати педесет динара. Повољна цена за чисту савест пред узнемирујућом појавом крхотина националног духа и националне традиције.

А у истом том Дневнику могли сте, не тако давно, видети и извештај о пљувању националне заставе на сцени једног београдског позоришта - што представља, зар не, врхунац демократске и уметничке слободе. Пробајте само да кинете на "шаховницу" у Загребу.

Зар је у пониженој, опљачканој, упљуваној Србији, изложеној још и срамотној аутодеструкцији и дебилитету политичких манекена, цинизму и безобзирности шпекуланата и насилника - зар је у тој и таквој Србији највеће зло патриотски став, национално саоосећање и одбрана српске традиције и српске културе, коју обешчашћују квазидемократски шарлатани, што убирају прљаву славу и новац, пљујући по темељним вредностима и симболима традиције и идентитета једног народа?

Без ослонца на властиту традицију, на осећање континуитета властите културе, етике и самобитности - српско друштво се суновраћује у политичко, економско, морално и културно безнађе!

Београд је пренапучен од врха до дна, а села пуста и фабрике закатанчене. Из Италије се увозе чак и чачкалице, из Аргентине трула говедина, из Вијетнама речна риба - поред свих наших Сава и Морава - а из Кине бели лук!

Опустела, непродуктивна, осиромашена земља, без суверенитета и сувисле перспективе, без љубави, вере и наде, са бестијалним насиљем у породици и на улици, са педерским парадама у престоници, са застрашујућим нивоом суштинске неписмености и некултуре, са "белом кугом", која се незаустављиво шири - то је слика данашње Србије!

Људи који озбиљно мисле, осећају и стварају маргинализовани су и сабијени у мишје рупе своје приватности, где се, бар склањају пред поплавом тешког примитивизма, вулгарности скоројевића, пред насиљем цинизма и демагогије оних који контролишу власт и новац.

Од "сече кнезова", 1804. године, српски народ није био ближе историјском понору.

Оно Србије, што је остало, распарчава се и даље, оно што је вредело опљачкано је, најбољи млади људи су отишли у бели свет, главом без обзира; средњи сталеж уништен, једни једу из златних тањира, а други из контејнера; земља је сведена на протекторат империје, што се, газећи планету, бори за "демократију" и "људска права", оне империје која је пре петнаест година послала овамо "Милосрдног анђела" са уранијумским даровима.

Опљачкана Србија се преселила у главни град, чијим рекама плута ђубре, криминалци се возе скупоценим џиповима, а политичари и владике скупоценим лимузинама; у главни град,чије су елитне улице украшене појавама живописних просјака, били они ратни инвалиди (читај "Све ће то народ позлатити", Лазе К. Лазаревића), изгладнеле старице, штрокави Циганчићи, пардон - Ромчићи или мајке са бебом у наручју.

А све то, укључујући параде поносних педера, уз лавеж корифеја невладиних организација, одвија се под благопријатним покровитељством Европске уније и америчке империје, које се, уз помоћ домаћих издајника цинично поигравају нашом судбином

Зашто све ове ноторне ствари говорим данас и овде? Зато што држим да се морамо стално подсећати на то у каквим историјским и друштвеним околностима живимо, зато - даме и господо, другарице и другови, браћо и сестре - што, ипак, гајим наду да у српском народу има још увек освешћених људи, који ће, здружени, представљати оазу здраве свести и критичке мисли, и који ће, верујем, чувати и сачувати искру српског духа, српске традиције и српске културе.

И као што се на крају Шекспирових трагедија обично оставља трачак наде за неку другачију, лепшу будућност - сматрајмо и овом приликом пристојним да искажемо ту наду; наду да ће српски народ смоћи снаге и памети да се одупре злу, које га разједа споља и изнутра.

Хвала!
 

Share/Save/Bookmark
 
Годишња скупштина УДПС 2015 ПДФ Штампа Ел. пошта

dscn1284-1

31. марта 2015. одржана је у Дому синдиката у Београду редовна Годишња скупштина Удружења драмских писаца Србије. После уводног излагања председника Миладина Шеварлића о деструктивном утицају мондијализма на српску културу и српску културну политику, секретар Стојан Срдић поднео је годишњи извештај о раду Удружења, др Рашко В. Јовановић реферат о репертоарској политици српских позоришта, а проф. Божидар Зечевић је говорио о традиционалним духовним темељима српске културе.

Награда БРАНИСЛАВ НУШИЋ, за најбољу драму на годишњем анонимном конкурсу Удружења, уручена је драмском писцу Стојану Срдићу, а награда МИОДРАГ ЂУКИЋ, за допринос раду Удружења, Живораду Ајдачићу, генералном секретару Културно-просветне заједнице Србије.


dscn1310-4


dscn1265-5


dscn1264-6

Share/Save/Bookmark
 
Промоција у Француској 7 ПДФ Штампа Ел. пошта


sam_5425


Десетог фебруара 2015. Представљена је у Удружењу књижевника Србије, 52. књига едиције САВРЕМЕНА СРПСКА ДРАМА Удружења драмских писаца Србије. Ова књига посвећена је драмском делу Стојана Срдића, иначе, добитника овогодишње награде БРАНИСЛАВ НУШИЋ, на конкурсу УДПС. О Срдићевим драмама (ЋОПАВИ ЉУДИ, АНЂЕО С ВЕРАНДЕ, САЛОН, ГЕТО) говорили су Миладин Шеварлић, писац предговора, затим др Рашко В. Јовановић, мр Снежана Кутрички и мр Александра Милошевић. Одломке ауторових текстова говорио је драмски уметник Саша Волић и сам аутор.

 

dsc_0008

Share/Save/Bookmark
 
Годишњи помен Браниславу Нушићу 2015. године ПДФ Штампа Ел. пошта


dscn00652015


На Богојављење, 19. јануара 2015. Удружење драмских писаца Србије организовало је традиционални парастос своме оснивачу и патрону Браниславу Нушићу. Служио је протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, а говорили су председник Удружења Миладин Шеварлић, члан Председништва Живорад Ајдачић и добитник овогодишње награде "Бранислав Нушић" за најбољу драму, на анонимном конкурсу Удружења, Стојан Срдић.


bog2015-13


Присутнима се прво обратио председник Удружења Миладин Шеварлић:

"Уважени оче Димитрије, даме и господо, другарице и другови, браћо и сестре - добардан и добродошли на гробље!
Ваља се навикавати. Песник је лепо рекао „И све нас је мање на великој гозби - поједене звери једу нас изнутра.
Ево, већ скоро двадесет година Удружење драмских писаца Србије одржава, на Богојављење, парастос своме патрону и оснивачу, Браниславу Ђ. Нушићу, обележавајући, тако, дан његове смрти и подсећајући наше успавано пучанство да је и пре нас нешто постојало; а да ли ће и после нас нешто постојати - о томе ће сведочити неко други, уколико га игде буде било.
Трудимо се, не пренебрегавајући ни једну богојављенску годишњицу, да успоставимо оно што се зове традиција или континуитет, са крхком надом да они који ће, ускоро, после нас доћи, неће - као што је то код народа нашег обичај - намах све одбацити и препустити своје властите корене олаком забораву.
Подсећамо, оне који долазе, а подсећамо и актуелне „тројанске коње“ надолазеће пошасти мондијализма, да без традиције нема континуитета,а без континуитета идентитета, како нације, тако ни појединца. Упорно, дакле, понављамо те ноторне истине и понављаћемо их и даље, јер се - хтели то себи да признамо,или не - налазимо посред бојног поља званог Армагедон, где се води одлучна битка са силама зла, деструкције и бешчашћа.
Ризикујући да разочарам оне (ако таквих међу нама има) који очекују један олаки „оченаш“ и збрзану „вјечнују памјат“, како би прешли на пријатнији део церемонијала – даћу,која такође традиционално овај помен прати, не хотећи, дакле, да овај парастос, после толико година случајно доспе у тихе, устајале воде протоколарне форме - ја ћу се потрудити да наставим наш обичај да са овога места упутимо речи које указују на директно и озбиљно суочавање са духовним мраком, који се на нас годинама, систематски спушта, без обзира на то колики ће домет и уплив те речи имати. Чинимо колико можемо - као што је гласила девиза браће Ван Ајк - уверени да би и Нушић овакве речи радо чуо на своме гробу.
Нећемо овде понављати нушићолошке фразе из историје и теорије књижевности, рећи ћемо само (а ни то није непознато – нажалост, све нове речи су одавно потрошене), рећи ћемо само то да ће Нушић преживети сва српска времена, из простог разлога што јунаци његових драма представљају парадигму српског менталитета, а тај менталитет један је од најбитнијих узрока српске трагичне судбине, која се циклично понавља кроз време, од прве до ове, последње косовске битке.
Србија је побеђивала у ратовима, а после добијених ратова, по правилу била побеђивана у миру - као што је говорио покојни Добрица Ћосић и о чему је тако истинито писао велики српски пријатељ, доктор Арчибалд Рајс у књизи „Чујте Срби!“. Речи Арчибалда Рајса су застрашујуће, јер делују као да су написане данас. У његовој књизи налазе се и српски тајкуни, бахати властодршци, корумпиране бирократе, лажни патриоти, лажни доктори, бестидни демагози, пљачкаши народа и државе, који се ни у чему не разликују од ових данашњих. А све то дешава се после херојске епопеје Солунског фронта и албанске голготе.
Нушићева слика српског менталитета, огледало је у којему се трајно може видети једно те исто лице - а „немојте кривити огледало, ако је лице ружно“, рекао је један други велики комедиограф.
Када је, пак, реч о Добрици Ћосићу, који је, такође, скоро сав живот провео вичући глувима „Чујте Срби!“ - њега су наши дични домаћи мондијалисти одавно ставили на стуб срама, као мрског фашизоидног националисту.
А нове, најмлађе генерације, било да масовно беже из ове прекрасне земље, или пак остају у њој, тј. у виртуелном свету интернета, што им га је Створитељ по имену Велики Брат штедро ставио на располагање - те нове, најмлађе генерације плански су гурнуте у провалију заборва, где нема ни Солунског фронта, ни Рајса, ни Ћосића,па – дакако- ни Нушића. (Потражите на интернету анкету међу младим Смедеревцима што зачуђено гледају репортера, који се распитује за тамо неког Нушића Бранислава.)
Претварање ратних победа у поразе у миру, логично је, на крају крајева, у једној малој земљи, где је најквалитетнији генетски материјал остао да се распада на бојиштима - док су се, овамо, размножавале кукавице, дебили, ратни профитери, барабе, лицемери и зеленаши.
И та деструкција националног генетског материјала врши се од Косова до Косова, да би била крунисана данас, када је главни циљ најбољих, највреднијих, најспособнијих да заувек нестану из ове Србије. А они који остају троше више времена на пљачку или, на голо преживљавање него на неко, тамо размножавање. Тако се и квалитет и квантитет српскога народа топи, а перспективе су статистичарима већ познате, па и нама самима.
Што се, пак, тиче скорашњег убиства француских новинара,који су вређали симбол вере другог народа - и за које је римски папа рекао: „Они су провокатори. Десило им се оно што би се десило доктору Гаспарију да ми је опсовао мајку. Постоје границе.“ - ми, уз искрено сажаљење одајемо пошту жртвама сваког убиства, али се питамо да ли се тзв. слобода, што је навелико дистрибуирају наши западни патрони, користи искључиво за провоцирање злочина, организовање педерских парада, легализовање педофилије и сл., или се може употребити, например, и за очување националног и личног интегритета и идентитета, или ћемо сутра сви бити слободни микрочиповани клонови који ће се наслађивати трулим, генетски модификованим шницлама и колачићима, хрлећи у велелепне „шопинг-молове“, храмове нашег столећа и перспективе наше будућности.
И ми жалимо убијене људе, па макар они били и провокатори – а ко је од светских великаша, што предводе поворке гневних поборника слободе, пустио сузу за српским новинарима, чији споменик, у форми срушене зграде београдске телевизије, стоји украј цркве светог Марка?
Ружне, срамне, скаредне, вулгарне речи, које су изговорене од стране западних званичника, данашњих наших покровитеља и пријатеља и њихових медија о Србима, што су их немилице, притом, убијали и засипали радиоактивним отровом, не бих на овоме, освећеном месту понављао; а о њиховим мртвим новинарима нећемо изговорити ништа, до речи сажаљења.
И најзад, после свега, уместо самоосвешћења, моралну поуку добијамо од часних припадника народа, чији су властодршци нашу земљу у црно завили. Између осталих, мислим на речи француског академика Жана Дитура, као одговор на писмо Српске академије наука, која га обавештава о његовом избору за свога члана. Ризикујући да злоупотребим ваше стрпљење, ја ћу те речи овде у целости да поновим, без обзира на то што су неки од вас са њима можда већ упознати.
„Господо,
Захваљујем вам се на вашем писму од 1. новембра ове године. Ја га нисам читао, јер је написано на енглеском или америчком језику. Као генерал Де Гол, који је био мој ментор у домену политике, и ја одбијам да разумем тај хегемонистички језик,чија општа употреба може да учини да европске нације изгубе своју душу.
Морам да вам признам да се чудим да Србија која је имала довољно разлога да се пожали на Сједињене Америчке Државе ових последњих година није себи наметнула обавезу да одбије њихову језичку колонизацију.
Колико год бих био срећан да сам примио од Вас писмо написано на вашем лепом српском језику, толико сам био разочаран што сте ми се обратили на језику трговаца и рекламних агената.
Са свим својим жаљењем, ја Вас господо поздрављам“.

Тако је говорио француски академик. Уверен сам да би и Бранислав Нушић био задовољан.

Хвала на пажњи!"


dscn0100


Примајући награду из руку председника М. Шеварлића, Стојан Срдић је, између осталог рекао:
„Жао ми је што се моја драма бави суморном и суровом стварношћу, а не смешним ситуацијама, којима се бавио Нушић, али, опет, не могу толико ни да жалим. Мислим да сада ни сам Нушић не би писао о стварима о којима је писао, јер кад погледамо нашу данашњицу видимо да она, и поред тога што је смешна, можда је још више гротескна, а сигурно је тужна, бизарна, карикатурална, а надасве крвава.“




parastos2015-3

Share/Save/Bookmark
 
Резултати конкурса УДПС ПДФ Штампа Ел. пошта

logo

На управо завршеном тридесет и петом, традиционалном, анонимном конкурсу за најбољи целовечерњи драмски текст, „Бранислав Нушић“, Удружења драмских писаца Србије, жири у саставу др. проф. Рашко В. Јовановић, као председник жирија, проф. и редитељ Јовица Павић и књижевник Предраг Богдановић Ци, као чланови, на седници одржаној 01.12.2014. једногласно је одлучио да између четрдесет и једног приспелог дела, за најбољи целовечерњи драмски текст за 2014. годину прогласи дело „Моје дете“  под шифром „Детињство“.
За награђено дело, аутор добија плакету БЕН АКИБА са ликом Бранислава Нушића и одговарајући новчани износ.
Свечано проглашење победника Конкурса биће на Богојављење (19.01.2015.) на парастосу Браниславу Нушићу, којег већ деценијама даје Удружење драмских писаца Србије, на Новом гробљу у Београду.
Накнадним дешифровањем, сазнало се да је аутор награђене драме књижевник Стојан Срдић, из Београда, којем је ово и друга награда „Бранислав Нушић“. Претходну је добио за дело „Анђео са веранде“ 2005. године. Иначе, Стојан Срдић је објавио и око десет књига поезије, прозе и позоришних драма. Такође је признати и награђивани аутор многобројних радио драма.
Поред награђеног дела, Жири је за извођење нашим позориштима препоручио и следећа дела: Светлости куплераја – шифра „Чарли Чаплин“, Поштовани професоре – шифра „Краљева јесен 1968“, Нелетачи – шифра „Албатрос“, Представа –шифра „Сан“, Пруга – шифра „Јогурт није храна“.

Share/Save/Bookmark
 
<< Почетак < Претходна 1 2 3 4 5 6 7 Следећа > Крај >>

Страна 4 од 7

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Facebook

ПРЕПОРУКЕ

Банер
Банер
Банер