Победничка драма 44. конкурса „Бранислав Нушић“ за оригиналну драму Удружења драмских писаца Србије је комад из Републике Српске „Рупа: мултиет(н)ичка бајка о страху“
Удружења драмских писаца Србије саопштило је резултате 44. конкурса „Бранислав Нушић" за оригинални драмски текст. Конкурс се одржава од 1980. године, а досадашњи добитници су, између осталих, и Драган Томић, Божидар Зечевић, Ненад Прокић, Миодраг Караџић, Јелица Зупанц, Миладин Шеварлић, Синиша Ковачевић, Радослав Златан Дорић, Иван Панић, Момчило Ковачевић, Стојан Срдић, Горана Баланчевић, Милица Констатиновић и други угледни драматичари.
Жири у саставу дипл. драматург Владимир Ђурић — Ђура, књижевница Тамара Лујак (секретар) и дипл. драматург Зоран Стефановић (председник) закључио је да је уметнички ниво овогодишњих текстова у просеку знатно виши од 43. конкурса. И овог пута се многи текстови одвајају квалитетом и амбициозношћу, изнад стандардне слике српске драмске продукције.
Победник овогодишњег избора је лирска трагикомедија из Републике Српске, „Рупа: мултиет(н)ичка бајка о страху“ (аутор је под шифром „Гужва у шеснаестерцу“).
Жири у образложењу истиче: "Радња се односи на улогу четири комшинице и једног 'Врапца' у догађају који је пореметио локалне и светске војне снаге — гашењу система 'Звијери', извора зујања и ненормалности у животима становништва. На већином питом начин, успутно, кроз комшијски микросвемир описана је савремена Босна и Херцеговина, сва каква је по реалности — између апсурда, комедије, фантазма, менталитета, окова прошлости, неминовне геополитичке судбине и прозирности свих димензије лажи у којима смо (су)живели. Но комад се одваја и ставом о реалној вредности наших живота и живљења, које људскост и тананост (и то не само женска) ипак после свега могу да обнове.“
Талас драмског суочавања са колективном сенком
Више заједничких и јасних токова се указује читачима у оваквим националним жиријима. Већи квалитет текстова овог пута долази, жири сматра, јер су писци усвојили упозорење да се не могу високо вредновати сценске и радио минијатуре, филмски и сродне сценарији, механичке драматизације, псеудодраме и слични облици. То је довело до мањег удела неадекватних пријава, остављајући јаку конкуренцију.
Други заједнички ток је наставак тренда у свим уметностима, „женског писма“, иако не у смислу пола писца, који је непознат жирију, већ у пољу тематског, идејног и сензибилитетског, на начин који није пригодан већ аутентичан, и за жири понекад изненађујући. Још један ток је знатно веће присуство драма из западног подручја српске културе, ијекавског, где су радови из Републике Српске и БиХ бројнији и јасно запажени, а у неким аспектима доминирају. У ужој скупини веома добрих дела, драме овог порекла оштро се одвајају оригиналношћу, свежином, дубином обраде и финим нијансама, што је довело до победничке драме „Рупа: Мултиет(н)ичка бајка о страху“.
Овогодишњи избор је већином и писменији него претходних година, и то на плану језика и писма, а не само занатске профињености. Удружење драмских писаца Србије допринеће драмској култури и развоју професије тиме што уводи нову врсту образовања и умрежавања где се очекује да на синергијски начин школски систем, мрежа аматерских и професионалних позоришта, као и програм доквалификација професионалних уметника довести до вишег нивоа драмског текста и сценарија, као самог језгра српске националне културе.
Још једна особина овогодишњег избора је да у великом броју случајева филмска и телевизијска драматургија директно улази у сценско писање, но то није само утицај медијског и културног духа времена, већ и је плод чињенице да савремено позориште има технолошке моћи да буде мултимедијални спектакл у напрску.
Следећа повезујућа особина је она главна — тематска и идејна — а у овом избору се тиче приказивања и промишљања колективне судбине породице, социјалних група, Срба као народа, па и блиских народа и држава. Оних чије су судбине обележене геополитичким и историјским потресима и садашњим покушајима да се живи у вештачки индукованом колективном посттрауматском стресу.
За разлику од филмске и телевизијске продукције, драме много искреније показују да Срби и блиски им народи живе у условима окупације, неоколонијализма, империјализма, прекаријатског живота, патолошког и крвавог прозелитизма, отуђења, дивљег тржишта, корупције, издаје и разорености основних јединица егзистенције, у временима регресије морала и јавног смисла.
Преглед продукције: лепеза израза, али једна главна тема
На неким од примера жири ће указати на аутентичност и разноликост савременог српског драмског текста, али и на поменути дух времена, који се да запазити пажљивијом анализом.
У „Горе-доле“, невеликој драми, опет из нашег западне културе (шифра „Скарамуш“), кроз механику лифта, и микроверзума који лифт представља за станаре објекта, добијамо у неколико квадратних метара наш данашњи реални свет, на солидно стилизован и језгровит начин, иако је крај можда превише туробан.
„Галебови“ са поднасловом „гротеска у броду 'Галеб' и његовим чудним путницима“ (шифра „Бриони“) занимљив је прилог исправљању стално присутног, насртљивог и пажљиво осмишљеног таласа Тито-носталгије у Београду, чиме неко изобличава слику оне реалности којој смо многи од нас били сведоци, а која није увек била ружичаста (него је припремила постјугословенску трагедију и патњу). Текст већ сада има основне квалитете забавне приче са разлогом, али има много више потенцијала но што их је у тренутној верзији. Има и могућност да се развије у, рецимо, ТВ серију, што би захтевало драматуршко продубљивање — на комичком, историјском и интерперсоналном плану.
Комад „Окупањција“ (шифра „Миријевска мансарда“) је великог замаха и аналитичких амбиција, а говори о савременој антиутопији и земљи која нам делује непријатно познато — кроз језик комике, фантазије и фантастике, сатире, побуне, отпора, револуције, родољубља, горчине, социјалног сведочења, али и лиричности и сонгова... Реч је о драми из западног дела наше културе, која је на трагу ангажованости српских и југословенских следбеника Брехта, но, по једном специфичном тону саобраћа у одбљесцима и са антиутопијама Драгутина Илића и Владимира Велмар Јанковића —традицији ране српске драмске фантастике којој смо због југославизације у култури заборавили значење и значај.
Као прилог о тези о психопатологији наших односа је и једна од најбољих драма овогодишњег избора, из микрожанра психијатријских драма, честом и у српској драматургији — „Кластеру Бе, не љути се“, са поднасловом „комедија о саосећајности“ (шифра: Ли Осаћорлић). Драму одликује истанчана контрола над уметничким елементима, изражајна равнотежа таква да од мучне теме даје читалачку сатисфакцију, а и сутрашњу гледалачку. Текст се одваја од просечне продукције, а једини условни хендикеп је да су у последњим годинама овакве драме — управо ове теме (патологизација и отуђење породице кроз присилне боравке), идеје (реалност није оно што мислимо), чак и фабуле (бака која је у дому, однос са млађима) и целокупне обраде — у више наврата биле на претходним конкурсима, или су у штампи или у разматрању за репертоар. Адут оригиналности тиме није актуелан, али топло препоручујемо овај продукцијски скромни комад озбиљнијим позориштима у српским земљама и региону.
Филмски пажљиво исплетен комад „Супституције“ (шифра „Полоније“) говори о елити данашње Србије, и не само ње, где се сплићу моћ сваке врсте — политичка, улично-навијачка, криминална, конспиративна, „алтернативно“ сексуална, уметничка, педагошко-менторска, љубавна, морална и патолошка — било у димензији која је лична, било на макро плану читавог друштва и планете. Реч је не–поретку и не–реду који је постао норма, до те мере да вишедеценијска какократија у форми партократије сада директно производи насиље на улицама Србије. Још један филмски приступ позоришту, а са храбријим редитељем и неопходним променама ово би могао бити потенцијални филм у немилосрдној и храброј традицији једног од највећих српских редитеља Јована Јоце Јовановића (1940-2022).
Као прилог јакој српској традицији драмске обраде древних митова, „Плес с биковима“ о Тезеју и Аријадни (шифра „Пулса ди нура“) у продукцијској амбицији излази ван уобичајеног сценског очекивања и захтева помало Латерну магику Народног дивадла у Прагу (попут „Одисеја“ и, наравно, „Минотаура“), што са садашњом анимацијском и пројекционом технологијом није недостижан задатак ни у најмањим продукцијама. Ово може да буде и филмски или анимирани сценарио, јер је визура упечатљива и лична, са вештом обрадом ликова и радње, те је овештали мотив изнова постао привлачан. На симболичком и алегоријском плану комад вероватно није без веза са нашом стварношћу.
„Споменик“ (шифра „Баџак 1941“) на фабуларно детаљан начин, кроз српске, јеврејске и немачке тонове, и крваву идеолошку и геополитичку располућеност, мапира трагедију Србије у Другом светском рату, са последицама које осећамо до данас. У аномалној српској позоришној продукцији не може се проценити хипотетички успех на сцени, али је у питању могући филм или ТВ серија, па препоручујемо аутору да размисли и о том путу ове добро утемељене историјске приче са јаким мелодрамским елементима, оним који могу додирнути ширу публику.
„Човек ћути после рата“ (шифра „Маја де Мајо“) је прича о покушају једне кћери да опере успомену на оца који је, игром случаја, постао дезертер у агресији НАТО на Србе 1999. — што је изведено потресно, а по драмском поступку је истоветно психодрами Јакоба Морена. Ово је и прича о Србима — народу ван међународног правног поретка, који нема право да јауче кад убијају, нема право да се жали ако преживи, нема право да лечи свој посттрауматски стрес и нарочито нема право да прича и делује о правим узроцима поменутог стреса — оним узроцима који долазе из неуморног и традиционалног геополитичког насиља. На оваквим примерима видимо да тамо где један део српске елите директно генерише делузије и саучествује у злочину над родом, управо ту права српска драма показује непријатно огледало али и катарзичне путеве избављења. За разлику од драме Миње Богавац „Драги тата“ где свет гледамо из очију девојчурка, овде је иста тема испричана са аспекта пунолетне младе жене, дајући драгоцен прилог једном настајућем микрожанру — драми одрастања кћери недостајућих и неадекватних очева у време ратова и после њих.
„Бела ума“ (шифра „Чорт“) је пигмалионска драма о провинцијском даровитом, али социјално измештеном и по многим основама пораженом вајару, и о његовом задатку да овековечи ишчезлу женску лепоту. Ово је и дискретно сведочење о томе како се наше друштво систематски опходи према надаренима међу нама. На основу кључа шифре приложеног у овом случају, утврђено је да је реч о, изгледа последњем раду, доајена српске драматургије и добитнику награде „Бранислав Нушић“ 2008. године, Стамену Миловановићу (1940-2024) који је само који месец након пријаве преминуо, а који је несумњиво уградио у ову драму и део свог аутобиографског крста.
„Завештање“ (шифра „БН 44“) је мелодрамска, психолошка и мисаона драма која кроз причу о ауторским и издавачким односима приликом објављивања и стварања највише прозне форме, романа, крије више слојева но што нам изгледа. Због наслова и финала драме она се дискретно, али такође јасно уклапа у тренд посттрауматског стреса и једне колективне измештености нашег друштва из основне реалности која нас је израњавила и обогаљила у неку врста „лудила удвоје“ или „утроје“. И овде постоји потенцијал за форму камерног филма или чак мини телевизијске серије, ако би се постепено у директну радњу кроз присећања укључивала дубока и мутна прошлост ових јунака.
Победнички комад „Рупа“: трагикомедија о страховима и након њих
(образложење жирија)
Победник овогодишњег избора је комад из Републике Српске, „Рупа“ са поднасловом „мултиет(н)ичка бајка о страху“ (шифра „Гужва у шеснаестерцу“). Радња ове лирске трагикомедије се односи на улогу четири комшинице и једног „Врапца“ у догађају који је пореметио локалне и светске војне снаге — гашењу система „Звијери“, извора зујања и ненормалности у животима становништва. На већином питом начин, успутно, кроз комшијски микросвемир описана је савремена Босна и Херцеговина, сва каква је по реалности — између апсурда, комедије, фантазма, менталитета, окова прошлости, неминовне геополитичке судбине и прозирности свих димензије лажи у којима смо (су)живели. Но комад се одваја и ставом о реалној вредности наших живота и живљења, које људскост и тананост (и то не само женска) ипак после свега могу да обнове. Нека нам је дозвољено да овој драмској слици видимо и многе делове будуће Европе, али и не само ње.
Кроз пажљиво грађену радњу, хуморне микрообрте и мајсторски осећај за сведен језик често провејава оно што у ваздуху баштинимо од Петра Кочића, Бранка Ћопића, Абдулаха Сидрана, Емира Кустурице или Новог примитивизма, али је ово и комад са сопственим оригиналним приступом, изразит допринос нашој западној драматургији. У првом плану нас може обузети поменута група очигледних елемената: послератна траума, хумор, сатира, мелодрама, фантазија, социјални роман, политичко ангажовано позориште, опште геополитичко огледало једне планете кловнова у крвавим униформама...
Али је све у комаду „Рупа“ најчешће „лагано“ — суптилно плетено и изведено, поетски и мисаоно, на одмерен начин. Две важне димензије се крију у овом поступку. Прва је живописни балкански одзив на апсурд Семјуела Бекета, јер босански Годо ипак долази, макар преко кровова или у сновима. Друга димензија је директна веза комада са српском жанровском фантастиком, нарочито у прози писаца око „Знака Сагите“, пре свега сензибилитетски блиском ужичком титану Драгану Филиповићу – Фипи, а у неким заумним или фантастичким елементима и Зорану Јакшићу (1960-2025), Владимиру Лазовићу и другим саборцима овог важног културног феномена.
Уз све то, кроз филигрански универзализам, комад не пада ни на који начин у данашњу верску утројеност Босне са Херцеговином — било да је српска, бошњачка или хрватска. Жири верује да култура (дух) која муку свог историјског усуда и свакодневицу може да претвори у поетско и универзално — а да то буде гледљиво, забавно и лековито — да је то култура која ће сутра обновити и залечити свој народ и друштво.
Комад се препоручује за штампу и извођење. Са пажњом ишчекујемо да чујемо на сцени мелодију изванредно писаних дијалога. И да видимо отелотворену оригиналност и зачудност овог наизглед неамбициозног комада, када многе добре данашње драме у поређењу с овом делују као — већ виђено. •
НАПОМЕНА: аутори који се јаве удружењу електронском поштом на адресу Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. (у прилогу са 1. фајлом драме коју су слали на конкурс као доказом ауторства, и 2. биографијом) могу добити додатно мишљење, а неки и сугестије за унапређење текста или његову продукцијску будућност.
